Izvor: Blic, 12.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srodili smo se sa smećem
Sumorni predeli - mogao bi biti naslov izložbe fotografija Branimira Karanovića upravo otvorene u Galeriji „Artget" Kulturnog centra Beograda. Predele čine većinom prizori sa buvlje pijace, smetlišta, automobilskih deponija, odnosno divlje ograde, poderani plastenici, ruševine... Rečju, periferijski urbani pejzaž u kojem prirodu sve češće prekrivaju plastične kese - simbol ekološke katastrofe koja nam tek preti.
Zašto je otpad vaš fotografski motiv?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - Moja prva izložba, 1974. godine u Studentskom kulturnom centru, bila je tematski slična. Tada su me motivi s otpada privukli svojom raznovrsnošću i istovremeno trivijalnošću samog materijala. Moja storija o otpadu, međutim, počinje mnogo ranije. Kada sam još 1968. radio maturski rad na temu primenjene grafike, očev prijatelj, publicista Miroljub Jeftović, inače osnivač naše televizije, pitao me je zašto se bavim grafičkim izgledom ambalaže - zašto je ne tretiram kao problem budućnosti. Bilo je to vreme prodora neuništivih najlon-kesa. Nisam tada razmišljao da će upravo one preplaviti naš ambijent. Setio sam se njegove primedbe posle trideset godina i zagađenost okoline uzeo kao svoju trajnu temu.
Bez obzira na to da je reč o otpadu, fotografije odišu nepodnošljivom lakoćom postojanja. Odakle potiče njihov skriveni šarm?
- Plastične kese su, naprosto, atraktivnih boja, lagane su, žive, lebde na vetru, prosto su likovni elemenat mojih pejzaža. Poigravam se njima razmišljajući koliko nam svima one nameću ozbiljnu temu za razmišljanje o ugroženosti lepote prirode.
Stičete li i vi utisak da smo se sa smećem srodili?
- Ono će definitivno biti obeležje novog veka. Oko grada smo svuda opasani zidovima od ljuštura automobila. Po tim deponijama, ljudi prebiraju svakodnevno tražeći rezervne delove za svoju upotrebu ili za prodaju. Na njima se odvija specifičan život margine s kojim su se, silom prilika, ljudi saživeli.
Ipak, samo na nekoliko fotografija vide se ti ljudi?
- To su oni koji zapravo živeći po favelama obavljaju veoma koristan posao za celo društvo - skupljajući stari papir i prenoseći ga na otpad u svojim improvizovanim kolicima sklepanim od materijala sa tog istog otpada. Fascinirala me je njihova domišljatost i duhovitost. Na primer, na jednoj izloženoj fotografiji vide se kolica koja su za Novu godinu okitili šarenim balonima.
Vaši prethodni serijali na istu temu bili su, čini se, mnogo sarkastičniji i kritičniji. Ova izložba je gotovo poetična slika otpada. Je li to bila vaša svesna namera?
- Devedesetih, kada je društvo bilo u gadnoj krizi, moji Novobeograđani bi parkirali svoj krš, prekrili ga ceradom i odatle ga ne bi pomerali. Oko njih je nicala trava, što je bio znak da ih niko više ne vozi niti ima nameru, ali ih svi ipak čuvaju kao svoje nekadašnje statusne trofeje. Gotovo relikvije, jer su ih istovremeno pažljivo pokrivali krpeći platno koje bi vetar pocepao. Uvezivali su ih kanapom ili ušivali poderotine dotrajalim farmerkama. Njihov pačvork doživljavao sam kao enformel. Snimao sam ih kao apstraktne slike - sakupljao te fotografije kao dokument vremena u kojem živim.
Kako glasi vaša odbrana stava da je fotografija umetnost?
- Svaki zanat u kojem dolazi do kulminacije umeća i ljudskog duha prerasta u umetničko delo. Fotografija je najpre bila tehničko otkriće, pa popularni zanat, da bi razvijajući se gotovo do savršenstva uspela da nam ostavi remek-dela portreta ili pejzaža.
S obzirom na to da joj je vek trajanja ograničen, smeta li joj to da bude opšteprihvaćena kao muzejski eksponat?
- Crno-bela fotografija na baritnom papiru, sa srebrenim zncima, opšte je prihvaćena kao umetničko delo kojim se trguje, koje se čuva u muzejima po svetu, koje se izlaže. Ona takva traje već 200 godina. Sumnjičavnost, međutim, postoji prema novoj digitalnoj fotografiji čiju ćemo trajnost tek da procenjujemo.
