Izvor: Blic, 18.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce i duša u 'kaznenom prostoru'
Srce i duša u 'kaznenom prostoru'
Moramo praviti vedre filmove o našim problemima iskoristiti taj duh koji nas tera na opstanak, zdravo jezgro, zdravo biće svakog od nas koji je ovde živeo, opstao i nije poludeo
Marko Marinković, reditelj (debitant) filma 'Ona voli Zvezdu', ispred sebe, na paklici cigareta, koje pali jednu za drugom, drži upaljač 'zippo” sa ugraviranmm stilizovanom klapom - rekvizitom koji označava početak snimanja svakog filmskog kadra na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svetu. Vuksan Lukovac, legendarni montažer, koji mu je upaljač ostavio u nasleđe, više nije među živima kao ni njegov drugi uzor, (pa i kad je reč o boemiji), Voja Lukić, kamerman i direktor fotgrafije. Nisu uspeli da dočekaju Markov filmski debi u trideset sedmoj godini, baš kao ni njegov otac, Miodrag Miša Marinković jedan od autora, urednika televizije, gurua i promotera tzv. beogradske škole humora.
'Izgleda čarobno, kao da te udari grom, kao da te Bog pogleda s neba kad te neko najzad pozove da radiš film. I meni je Vuksan Lukovac pomogao da se artukulišem kao reditelj. Pomogao mi je tako što me je manje učio filmskom zanatu i režiji, a više kako da pročistim osećanja, prepoznam šta je čovekova suština i nikad ne odustanem od nje.Ta mera identifikacije pomogla mi je da shvatim Mihićevog junaka i vodim ga kroz film. Voja Lukić, opet, naučio me je da oko mora da bude 'strpljivo da bi videlo'. Moralni pad, pa i u sportu, fudbalu naročito, koji se desio na ovim prostorima, nalazi se u pozadini tinejdž- komedije koju ste snimili za 'Horizont 2000'. Da li ste uspeli da nađete makar filmski odgovor?
- Sportski bekgraund, koji film nosi, savremena je kritika ne samo sporta već i celokupne mitologije koju on podrazumeva. Savremeno 'oblikovanje duha i tela' dobra je podloga za analizu. Fenomen komercijalizacije sporta prisutan je na svetskom nivou. U Engleskoj, na primer, gde postoji institucija 'nasledne pretplate', ne samo kad je o pozorištu reč, prosečna porodica više nije u stanju da nastavi tradiciju, jer je karta drastično poskupela pošto se duh fudbala, kakvim smo ga poznavali, preselio na drugu stranu.
Osim komercijalizacije sporta, kod nas je prisutan i fenomen upotrebe navijača za 'vansportske aktivnosti'.
- Ovo je tinejdžerski film i po izlasku sa projekcije 'Ona voli Zvezdu' niko neće imati osećaj kako se mi 'obračunavamo' sa ovom ili onom društvenom anomalijom ili situacijom. To je film koji se sa 'lakoćom' bavi tim 'teškim' temama. Karakteri likova, scenariste Gordana Mihića, donose element komičnog, atmosferu kafića, ulice, svakodnevnog života novih generacija na Dorćolu. Naš junak opsednut je suštinskim moralnim pitanjem: da li bi trebalo igrati 'za lovu' ili 'za dušu'. Duševni konflikt, ta drama koja je prisutna u 'ofu', jeste konflikt koji nije vezan samo za fudbal ili samo za jednu generaciju. Kojoj generaciji vi pripadate? Kakve je moralne dileme ona imala?
- Moju generaciju odredio je tzv. život u dva sistema. Bili smo dovoljno zreli kad se rušio jedan sistem a uspostavljao novi, nakaradni, pa smo 'lom komunizma' osetili direktno na svojoj koži. Kako se vaš filmski junak opredelio, kome se 'carstvu privoleo', duhovnom ili materijalističkom?
- Danas klinci vrlo lako prepoznaju na kojoj se strani nalazi lova, vrlo brzo se snalaze. Nešto što je nama bilo ideal njima deluje patetično. Osim instrumentalizacije navijača u političke svrhe, desio se i veliki 'odliv talenata', ne samo u sportu. Fimska priča je idealizacija dileme 'ostati ili otići','lova ili srce'. I jedno i drugo je i dalje u opticaju. Ljubav prema 'fuci' nešto je čega se neće odreći ali će ga Mihić majstorski privoleti kompromisu ideala i realnosti. Tema je osetljiva jer je fudbal popularan sport, a Zvezda veliki klub. Ali ovo nije priča o klubu, ovo nije 'klubaški' film. Da li promene načina života na Dorćolu, gde ste odrasli, mogu da posluže kao metafora promena koje su se desile i na nivou društva?
- Odrastao sam na Dorćolu gde postoji jedna nostalgična priča, faktor pozitivnog sećanja. Sećamo se samo lepih stvari. Kroz taj filter sve izgleda onako, u sutonu, kao igra boja, unutrašnjih dvorišta, šljivcige, bajsevi…Ali, osim romantične strane, znači furnuo si sa poslednjih časova da igraš fucu, kupio 'kokišku' i veliku 'nestle' i jedva čekaš da stigneš kući da odgledaš 'Svemir 1999.' ili odeš na koncert grupe 'Neptun' gde su svirali Đeka i Čavke… Bio je to i Dorćol šorki i žestokih momaka koji su sedeli u, tada jedinom, kafiću 'Kadet'. Kako nisam imao fizičke predispozicije za tuču, uzdao sam u brze noge. Međutim kad je herion uleteo na Dorćol sve se promenilo. Takođe, vlast pokušava baš ovde da se ugnezdi. Ruše udžerice koje imaju svoj duh, svoju priču da bi sagradili petosprtatnicu punu svojih glasača. Kako sagledavate probleme domaćeg filma obzirom na činjenicu da ste dugo 'sedeli na klupi'?
- Ceo problem ovog perioda za nama nalazi se u krizi autorskog filma, koja se ogleda pre svega u transformaciji produkcije. Poducenti su na sebe kompletno preuzeli zadatak izrade filma. Država sve manje i manje učestvuje. U Francuskoj godišnja produkcija na nivou je od sto dvadeset filmova od kojih je bar polovina dotirana. Produkcija je takođe refleksija proteklog vremena. Još jedan problem domaćeg filma jeste što na nedovoljno zreo način razmatra, ili uopšte ne razmatra, probleme i teme društvenog života koji je bio dominantan u poslednje vreme. Moramo praviti vedre filmove o našim problemima iskoristiti taj duh koji nas tera na opstanak, zdravo jezgro, zdravo biće svakog od nas koji je ovde živeo, opstao i nije poludeo. Milorad Pavlović
