Izvor: Vostok.rs, 12.Jan.2017, 21:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin u Vladivostoku: Prvi dan je uvek najteži
Kako si dospeo u Vladivostok?
Našao sam na internetu sajt agencije „Rossotrudničestvo“ i video da ruska država daje stipenije stranim studentima. Na tom sajtu sam uputio molbu, a zatim su predstavnici agencije kontaktirali sa mnom i poslali me ovamo na studije.
Da li si od početka planirao da dođeš ovamo?
Hteo sam da odem na ruski Daleki Istok. Hteo sam da upoznam istočne narode koji žive u tom regionu: Burjate, Kineze, Korejce i Japance.
A zašto si baš hteo u Rusiju?
Razmišljao sam o tome gde ću da nastavim studije. A kada sam razmislio, shvatio sam da ću se najbolje osećati u Rusiji. Kultura Srbije i Rusije ima mnogo zajedničkog. Može se reći da je ruska duša veoma slična srpskoj. I ja se ovde osećam kao kod kuće.
Jednom sam na Dan Pobede posetio „Besmrtni puk“. Tada sam bio pozvan na Crveni trg. Ja i moji prijatelji imali smo posebnu propusnicu tako da nas je obezbeđenje svuda puštalo. Faktički smo bili samo nekoliko metara iza Vladimira Putina. To je bilo veoma upečatljivo. Bio sam veoma radostan kada sam video kako se građani Rusije odnose prema ljudima koji su ratovali za njihovu slobodu. Bilo je potresno slušati kako ti ljudi viču „ura“. To treba osetiti, to je teško opisati rečima – taj ponos koji oni osećaju, tu snagu sa kojom oni viču „ura“.
Da li si uvek želeo da postaneš stručnjak za železnički saobraćaj?
Ne, hteo sam da postanem vojni pilot, jer je moj otac to bio. Ali nisam uspeo. Posle bombardovanja Jugoslavije naša armija je bila praktično uništena. Tada sam odlučio da izaberem nešto drugo. Kao što sloboda može biti na nebu, tako može biti i na zemlji. Pruga je kao put života, i ona je uvek ljudima davala mogućnost da žive.
Kakvi su bili tvoji prvi utisci o Vladivostoku?
Prvi dan je bio najteži. Nisam znao jezik i nisam ništa mogao normalno da kažem. Nisam imao internet, i inače nisam ništa imao. Jednom rečju, bilo je dosta poteškoća. Prvu noć sam proveo u zoni privremenog smeštaja. To je bilo dosta teško. Celog života sam spavao u vreme kada je ovde dan, a bio sam budan u vreme kada je ovde noć. I naravno, prve noći nisam spavao, samo sam razmišljao. A kada je ujutru granulo sunce shvatio sam da ću ovde živeti. Bura crnih misli je prošla i već nisam više bio toliko tužan.
Tog dana sam porazgovarao sa taksistom. To je za mene bilo vrlo prijatno iskustvo. On je mnogo toga ispričao o mojoj zemlji, što me je veoma prijatno iznenadilo. Pitao sam se odakle on toliko zna o Srbiji. To je bio vrlo topao i gostoljubiv razgovor. Ispričao mi je šta se ovde može raditi, a šta ne. I sa kojim ljudima treba biti oprezan.
Želiš li da vežeš svoj život za Rusiju?
Ja sam to već učinio. Rusija i Srbija su uvek jedna drugoj pomagale. A Primorje je jedno od najlepših područja u Rusiji. I ako čovek želi zaista da upozna Rusiju treba dosta da putuje. Tako može sve da vidi. Ali da bi čovek upoznao Rusiju treba svoj život tome da posveti.
Kako roditelji reaguju na to što si toliko daleko?
Moji roditelji su veoma srećni što sam ja odlučio da ovde završim studije. Ja sam im objasnio zašto sam izabrao upravo ovo mesto, zašto baš Vladivostok, i zašto tako daleko od Srbije. Ali sada postoje mogućnosti da razgovaramo sa bližnjima svakoga dana iako oni ne žive blizu.
Imamo internet, imamo mnogo mogućnosti, tako da se čovek ne oseća kao da nije kod kuće. Ja i dalje delim sa roditeljima dobro i zlo.
Pamtiš li rat u Jugoslaviji?
Da. Pamtim prvi dan rata. To se ne može zaboraviti. Baš sam gledao televizor u trenutku kada je objavljeno da je počeo rat. Tada je kod nas u gostima bio moj kum kome sam to preneo, i bukvalno delić sekunde kasnije odjeknule su sirene. To je jeziva uspomena koja ostaje za ceo život.
Prva noć je bila najteža. Moj otac je bio vojno lice i poznavao je vojnu strategiju. Odveo nas je na obalu Dunava, jer tamo nije bilo strateški važnih ciljeva za napad iz vazduha. Bilo je važno da preživimo tu prvu noć. A zatim smo otišli u selo i tamo nije bilo mnogo teško. U to vreme je najteže bilo živeti u gradovima.
Šta je tvoja najveća želja u životu?
Jedna moja želja se već ostvarila, jer živim ovde. A još bih želeo da se obnove crkve koje su srušene za vreme rata, jer to je naša istorija – istorija Srbije.
Aleksej Posternak,
Ruska reč
