Izvor: Politika, 17.Jan.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija prevaziđenih planova
Povodom teksta „Neefikasnost ili nešto drugo”, „Politika”, 13. januara
Samo u Srbiji se bezrezervno smatra da su problemi razvoja potpuno izučeni, prepoznati i dobro definisani. I to je naš prvi problem. Stvarnost govori drugačije. Najznačajnije nacionalne strategije u oblasti energetike, saobraćaja, prostornog planiranja i druge nisu se suštinski menjale još od druge polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Promene u međunarodnom okruženju, ratovi, nove tehnologije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i novi razvojni pravci koji su se u svetu pojavili tokom poslednjih trideset godina, ostali su skoro potpuno neprimećeni za posvećenu stručnu elitu koja ove planove izrađuje.
Javnost diskutuje o ideji o izgradnji jednog novog velikog kanala. Međutim, stručna zajednica mora da primeti da iako je ta ideja bila decenijama prisutna, ona je danas potpuno tehnološki prevaziđena. Iz nedavne izjave nadležnog ministra doznajemo da je u toku izrada prostornog plana posebne namene za realizaciju tog projekta. Ali, ko izrađuje taj plan? Da li su angažovani stručni ljudi? Ima li među njima ljudi koje pominje profesor Stojkov? Da li su oni saglasni s potrebom da se taj kanal gradi? Taj plan će obuhvatiti prostor od 10.500 kvadratnih kilometara u Srbiji. Time će se uticati na privatnu imovinu koja se u tom prostoru nalazi. Deo te imovine će biti nacionalizovan. Čak i ako kanal nikada ne bude izgrađen, privatni vlasnici neće moći slobodno da raspolažu svojom imovinom dok je taj plan na snazi. Neki će biti prinuđeni da grade bespravno. Da li stručnjaci angažovani na izradi ovog plana osećaju odgovornost prema privatnoj imovini tih ljudi?
Dakle, nisu samo političari odgovorni, jer se oni, hteli –ne hteli, moraju oslanjati na stručnu i društvenu elitu.
Srbija je, ne zaboravimo, potpisala i ratifikovala poznatu međunarodnu Arhusku konvenciju o učešću javnosti u donošenju odluka, počev od vremena neposredno pre nego što su odluke predložene, uključujući i vreme kad su sve definicije problema i sve opcije rešenja i dalje otvorene. Zakoni o planiranju i izgradnji decenijama uskraćuju ovo pravo. Da li su stručnjaci razvili i stavili na raspolaganje mnogobrojne i različite druge mogućnostikada se planiralo i gradilo? Da li su učestvovali u stvarnim javnim raspravama? Da li su se suočili s ljudima o čijoj privatnoj imovini se radi? Možda im se činilo lakše da projekte i planove predaju političarima koji odlučuju o tuđoj, a ne o svojoj imovini, sudbini, zdravlju itd. Koliko je stručnih ljudi napustilo Srbiju jer nisu mogli da predlože drugačija rešenja, a istovremeno nisu pristajali da budu samo dekoracija i deo pogrešnih odluka?
Nedavno je u Srbiji izgrađen jedan veliki most. Deo stručne javnosti bio je protiv izgradnje, a deo je učestvovao u projektovanju i izgradnji. Odluka o izgradnji doneta je a da problem koji se eventualno rešava tim mostom nikada nije definisan niti su ikada prikazanadrugačijarešenjatog problema. Ako se neko uopšte izjašnjavao, izjašnjavao se za most ili protiv njega, kao u filmu „Tri karte za Holivud” – za četnike ili za partizane. Šta je bio suštinski problem – nikada nismo doznali. Da li su možda posetioci Ade Ciganlije u prethodnom periodu bili nedovoljno izloženi uticaju teških metala i izduvnih gasova? Da li je izražena neka nova potreba za prevozom baš na toj liniji? Da li se ta potreba mogla rešiti boljim radom postojeće gradske železnice, uvođenjem javnog rečnog saobraćaja, ili čak većom cenom parkiranja u nekim delovima grada, što bi sve bilo jeftinije i efikasnije, a bolje prilagođeno Beogradu? Da li su političari koji su o tom projektu (i doslednom dodatnom zaduživanju) odlučivali imali na raspolaganju različite opcije i različita shvatanja problema? Da li je vođena parlamentarna rasprava? Da li je možda svima lakše bez tih demokratskih procedura? Da li je nekima dolazak na vlast značajan baš zato što tih demokratskih procedura nema? Možda. Ali zašto intelektualci i stručnjaci – elita – pristaju da sprovode odluke koje nisu donete u proceduri koja je propisana ne samo našim zakonima, već i međunarodnim konvencijama?
Zbog neefikasnosti, fiktivnog planiranja i neodgovornosti prema demokratskim procedurama i pravilima struke, Srbija je danas najveći zagađivač i jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Verujem u dobru nameru i uloženi trud prof. Borislava Stojkova, ali upravo su planovi, strategije i standardi koje pominje stvorili situaciju neefikasnosti koju sad imamo. Ako priznamo da postoji neefikasnost, priznajemo i potrebu za novim,drugačijim strategijama i planovima.
U svetu koji se stalno menja teško je zamisliti da su problemi razvoja potpuno izučeni, prepoznati i dobro definisani. Takvo samozadovoljstvo i nedostatak preuzimanja odgovornosti za stanje zemlje nisu zaloga za drugačiju i bolju budućnost.
Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj
Nikola Jovanović
objavljeno: 17.01.2014.
