Izvor: Politika, 26.Okt.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija nije – trafika
Najveća greška biznismena kada govore o ekonomskoj politici jeste u tome što oni o privredi razmišljaju kao o jednoj veeeelikoj kompaniji
Ima jedno pitanje koje ekonomisti ne podnose, a biznismeni – obožavaju. Pitanje glasi: kako srpsku privredu može da vodi neko ko u svom životu nije vodio ni trafiku? A odgovor je zapravo lak – e, pa, može, zato što Srbija nije trafika! Niti je to „trafikantsko znanje“ ikome potrebno u vođenju države. I da krenem korak dalje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << isto važi i za uvoznike šampona, ženskog rublja, ili za bilo koji drugi biznis. U stvari, ja ovde tvrdim da je opasno biznismenima prepustiti da upravljaju privredom, evo zašto.
To svakako nije zbog toga što su privrednici glupi, ili barem zato što su gluplji od akademskih ekonomista, ne, ne. U stvari, sasvim je moguće da tu stvari stoje obratno, ali da ne dužim sad o tome. Glavni razlog jeste to što su znanja iz biznisa potpuno neprimenjiva u ekonomskoj politici. Zašto? Pa pre svega zbog toga što je svaka kompanija (od trafike do korporacije) otvoren, a svaka privreda – zatvoren sistem, a sad ću to da objasnim na primeru iz života.
To mu dođe nekako kao kad tražite slobodno parking-mesto u nekoj garaži. Svako ko se suočavao s ovim problemom dobro zna da je u toku radnog vremena tamo nemoguće parkirati se, ali da će onaj ko stigne ranije (recimo pre devet sati ujutru) sigurno naći mesto. Stoga za pojedinca jeste rešenje da ustane malo ranije, ali ako svi vozači (kao zatvoren sistem) porane, problem se čak i pogoršava: ne samo da će se garaža napuniti sat–dva ranije, nego će još svi biti neispavani i besni. Ili, evo drugog primera. Ako neki grad odluči da izmesti deponiju negde daleko, to će biti sjajno, ali ne mogu svi gradovi to isto da urade, jer deponije ipak moraju da budu negde, to jest u nečijoj blizini. A za upravljanje ovakvim, zatvorenim sistemima potrebna su sasvim druga znanja (a pre svega poznavanje opštih principa), dok iskustvo iz biznisa i primena pojedinačnih strategija ne samo da nisu od pomoći, nego mogu i priličnu štetu da naprave.
Ovde naprosto moram da vas podsetim na Milana Panića, uspešnog biznismena i našeg hiperaktivnog premijera iz devedesetih, čiji su ekonomski rezoni bili poprilično – tragikomični. Kako se on samo ljutio na ekonomiste zbog toga što su predvideli da će maksimalna stopa privrednog rasta biti oko tri odsto – on jednostavno nije hteo ni da razgovara o stopi manjoj od trideset–četrdeset odsto! Jer, govorio je, ako moja kompanija godinama može da raste po stopi od dvesta odsto, kako smete da mi kažete da ova zemlja ne može ni četvrtinu od toga da postigne! A to ne bi mogla da postigne nijedna zemlja na svetu, jednostavno zato što je u pitanju zatvoren sistem, u kome ne mogu sve firme u isto vreme da se udvostruče: u garaži, kao što znamo, nikad nema mesta za sve, barem na kratak rok!
Najveća greška biznismena kada govore o ekonomskoj politici jeste u tome što oni o privredi razmišljaju kao o jednoj veeeelikoj kompaniji, koja ima jednog gazdu i u kojoj svi delovi manje-više skladno funkcionišu. Tako da je čak besmisleno pretpostaviti da bi, recimo, londonski ogranak „Mekdonaldsa” mogao da izvrši neprijateljsko preuzimanje i smeni upravu oksfordskog „Mekdonaldsa”, jer se to jednostavno ne može dogoditi. A u privredi svake zemlje takve stvari se dešavaju svaki dan! Tamo jedni propadaju, drugi dolaze, treći formiraju monopol, četvrti se odlučuju na neprijateljsko preuzimanje, peti sele pogone u inostranstvo, dok za to vreme strana konkurencija zatvara neke domaće firme ... haos! Upravljati ovakvim sistemom traži sasvim, sasvim drugačija znanja od onih koja imaju biznismeni (ili trafikanti, ako smem da dodam).
Je li to baš srpski specijalitet, da biznismeni predlažu mere ekonomske politike koje su upoznali isključivo u ulozi pacijenta, a u javnosti se predstavljaju kao – primarijusi? Pol Krugman nam u knjizi „Država nije preduzeće“ otkriva da američki biznismeni nisu nimalo bolji, da prave iste greške, unose iste zabune i prave iste propuste kao i ovi naši.
Zato valja poslušati Krugmanov savet, koji bi u našim prilikama glasio otprilike ovako. Kada čujete biznismene kako predlažu – da se hitno pređe na evro (!), ili da se privredi odobre krediti iz deviznih rezervi (!), postavite sebi dva pitanja. Prvo, jesu li ovi ljudi ikad proveli pet-šest meseci nad knjigom, ozbiljno izučavajući pitanja deviznog kursa ili državnog duga, recimo? I drugo, čitaju li šta eksperti pišu o tome? Ako na oba pitanja odgovor bude „ne“, onda slobodno recite sebi i ovo – ti ljudi nemaju pojma o čemu govore.
profesorka Ekonomskog fakulteta BU, članica CLDS-a
Danica Popović,
objavljeno: 27.10.2010.
