Izvor: Politika, 31.Maj.2015, 09:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija međ gasovodima
Koliko je gasovoda potrebno Srbiji da bi se i u budućnosti uredno snabdevala gasom? Sreća leži u mnogim gasovodima, ali samo ako je gas jeftin i ako ga ima dovoljno. Onaj ko hoće politički gasovod mora to i da plati. Ako je američka vlada spremna na to, utoliko bolje za region Balkana. To bi mogao da bude i poenta izjave premijera Aleksandra Vučića američkoj agenciji AP, koju je ta agencija, ali i neki u Srbiji, odmah požurila da protumači kao dramatičan zaokret u odnosu na Rusiju. Nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tu nikakvog zaokreta, svaka pametna energetska politika mora da teži diversifikaciji u snabdevanju energentima, mora da teži što povoljnijim cenama gasa i što stabilnijim isporukama. Ako gas jeftino i uredno možemo da dobijemo sa Meseca, treba ga kupovati na Mesecu. Nema tu prijateljstva i neprijateljstva, ima samo interesa. Prijateljstvo može, ali onda i cena gasa mora da bude prijateljska. To je model odnosa u svetu, model po kome i Srbija treba da se ponaša.
Dakle, ima li šanse da se Srbija u budućnosti snabdeva gasom iz Azerbejdžana? Naime, ta zemlja poslednjih desetak godina okretno skakuće po pravom geopolitičkom minskom polju. Maleni Azerbejdžan postao je jedan od globalnih centara u novom geopolitičko-energetskom točku. Na početku prošlog veka Rusi su Baku pretvorili u jednog od vodećih proizvođača nafte u svetu, Rokfelerovi i švedska porodica Nobel ovde su se obogatili, Hitler je u Drugom svetskom ratu bezuspešno pokušavao da prodre do Bakua, u nadi da će obezbediti gorivo za Vermaht. Posle raspada Sovjetskog Saveza u Azerbejdžan su stigle investicije sa Zapada, a bivši američki ministar odbrane Kaspar Vajnberger tvrdio je svojevremeno da je „za SAD pristup kaspijskoj nafti i gasu značajniji strateški interes od proširenja NATO-a na istok”.
SAD su godinama vukle konce svetske politike i kada je reč o gasovodima. Sada je to vreme prošlo jer su Iran i Rusija zaključili da postoji više interesa koji ih spajaju nego onih koji ih razdvajaju. Moskva i Teheran imaju zajednički stav da Kaspijska regija nije „more”, već „jezero”, što znači da svih pet država koje izlaze na njega moraju međusobno da dele i profit od eksploatacije nafte u njegovim vodama. Azerbejdžan i Kazahstan su svojevremeno odbacili taj pravni argument, dok je Turkmenija ostala neutralna. U međuvremenu se Kazahstan politički i ekonomski približio Rusiji. Ipak, Moskva povremeno nagovesti i „druge metode” za odlučivanje o tome ko šta poseduje u Kaspijskom basenu, mada nikada nije blokirala aktivnosti nijednog stranog investitora.
Vlada SAD zamišlja „novi put svile 21. veka”, koji bi gasovodima i naftovodima zaobilazio Rusiju i Iran. Amerikanci su planirali da gas iz Turkmenije podvodnim cevima transportuju preko Kaspijskog mora. Vašington je kritikovao i politiku vlade Kazahstana prema medijima i zbog izvoza 40 aviona tipa „mig” u Severnu Koreju. Na to je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev odbio „mešanje u unutrašnje stvari Kazahstana”, rekavši: „Mi nećemo trčati za demokratijom.” Kada je propao smeli projekat izgradnje gasovoda od Turkmenije do Pakistana, predsednik Turkmenije je napao vladu SAD da njegovu zemlju dovodi u nepovoljan položaj u odnosu na Azerbejdžan i da će blokirati izgradnju podvodnog gasovoda prema Turskoj. Ruski „Gasprom” je suvlasnik i najveći kupac gasa iz Turkmenije.
Kada je Jermenija u sukobu oko Nagorno-Karbaha zauzela deo, oko 20 odsto teritorije, Azerbejdžana, Rusija i Iran su stali na stranu Jermenije. Rusija je zatim zatvorila svoju granicu s Azerbejdžanom da bi onemogućila bilo kakvu potencijalnu podršku sa juga secesionistima i banditima u Čečeniji. Azerbejdžan se onda okrenuo ka Zapadu. Azerbejdžan se s Iranom igra mačke i miša. Teheran je ogorčen zbog prodora Zapada, posebno SAD, preko Bakua u Kaspijsku regiju jer je Iran istovremeno pod zapadnim naftnim i trgovačkim sankcijama. Iran ima i drugih razloga da bude uznemiren oko Azerbejdžana. Naime, stara teritorija Azerbejdžana je 1828. bila podeljena između Persije i Rusije, tako da je dve trećine Azerbejdžanaca ostalo u modernom Iranu. Sada kada je „severni” Azerbejdžan nezavisna država, Iran strepi od separatističkog raspoloženja u svojim azerbejdžanskim provincijama, gde živi četvrtina iranskog stanovništva.
Sa druge strane, Azerbejdžan optužuje Iran da pokušava da izveze fundamentalizam izvan svojih granica, pre svega u Azerbejdžan i da ukloni sekularni status te zemlje. Da bi smirile strasti, vlasti u Bakuu dozvolile su Irancima da učestvuju u konzorciju za izgradnju ofšor naftnog polja Šah Deniz, ali su istovremeno zabranile Islamsku partiju u Azerbejdžanu, koja je imala podršku Teherana.
Iran i Rusija će koristiti razna sredstva da onemoguće sve moguće naftovode i gasovode u regionu Kavkaza koji nisu u njihovom interesu, a jesu u američkom. Nijedna strana naftna i gasna kompanija nije još ostvarila neki veći uspeh na području bivšeg Sovjetskog Saveza.
