Izvor: Blic, 08.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je velika škola
Srbija je velika škola
U okviru manifestacije 'Beč u Beogradu', gde je ovdašnja publika imala prilike da vidi brojne viđene austrijske umetnike i njihove radove iz svih oblasti stvaralaštva, predstavio se i Robert Menase (1954.), romanopisac i eseista. Reč je o jednom od vodećih austrijskih pisaca koji je poznato i priznato ime na čitavom nemačkom govornom području. Za poznavaoce evropskih izdavačkih prilika dovoljno je reći da mu je izdavač 'Suhrkamp', poznat po tome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da objavljuje samo vodeće pisce. Nije sasvim nepoznat ni ovdašnjim čitaocima, jer 'Vreme knjige' mu je 1995. objavilo esej 'Zemlja bez svojstava', a pre par dana 'Stubovi kulture' (što je novo ime istog izdavača) roman 'Zlatna vremena, napukli svet'. Menase, čija su dela prevođena na mnoge evropske jezike, na ovogodišnjem sajmu knjiga u Franfurktu predstaviće svoj najnoviji roman 'Proterivanje iz pakla' u kome se, kako sam navodi, bavi čovekom koji ne shvata da je u paklu sve dok u njimu živi.
'Potrebno je biti proteran da bi se stvari prepoznale, a dok smo u paklu obično ga nazivamo domovinom', kaže Menase i dodaje da se u svom spisateljstvu bavi savremenim trenutkom i vrućim temama.
U knjizi koju smo imali prilike da vidimo u prevodu na naš jezik, 'Zemlja bez svojstava' govorite o problemu nacionalnog identiteta Austrije. Možete li tu situaciju uporediti sa Srbijom?
- U oba slučaja se radi o, da tako kažemo, dva nacionalna projekta koja nisu uspela.
Šta je, po vašoj oceni, razlog neuspeha?
- Istorijski gledano, samo jedan deo teritorije je ostao, tačnije preostao, i Srbiji i Austriji. U pitanju je građenje nacionalnog identiteta koje ne može dugo da traje. Na primer, Austrija će se utopiti u Evropsku uniju. A šta se dešava sa Balkanom?
- Balkanske zemlje sada doživljavaju ono kroz šta je svojevremeno prolazila Austrija. Reč je o izvesnoj laboratoriji, odnosno sve je još uvek u procesu. Na tom primeru se može videti da koncept nacija danas više ne funkcioniše. Zapravo, po mom uverenju, više i nema razloga za postojanje nacionalnih zajednica u nekom krutom smislu. Razlika između Srbije i Hrvatske ista je kao i ona između Nemaca koji žive na severu Nemačke i onih sa juga. U knjizi govorite o dva modela poimanja nacionalnog bića. Jedan se vezuje za simbole, odnosno grb, zastavu i himnu, a drugi za nešto što bismo mogli nazvati funkcionisanje na nekom prostoru?
- Mislim da postoje ljudi koji su dovoljno ludi ili otkačeni da ih povezuju himna, zastava i grb. Lično više volim da me s nekim povezuje, recimo, visok standard, a na svoju kulturu u najširem smislu svako ima pravo. Koliko su danas u Evropi brojni ti 'otkačeni'?
- Ima ih u tolikoj meri da uvek iznova nastaju nemiri, odnosno istorijski problemi. Mislim da u svakoj zajednici postoje ta dva koncepta koja su u međusobnom konkurentskom odnosu. Jedan bi glasio: hoću da moje shvatanje sveta ima univerzalno značenje za celu zemlju. Drugi je - svako može da živi kako hoće, naravno pod uslovom da ne ugrožava slobodu drugih. Sreća i prosperitet nekog društva ne zavise toliko od simbola koliko od odnosa snaga ova dva koncepta. Kako biste iz tog ugla prokomentarisali Srbiju i Jugoslaviju?
- Kada je devedesetih godina krenuo raspad SFRJ video sam da u svakoj od bivših republika nastaju naglašeni nacionalizmi, izuzev možda u Sloveniji. Pri tom je bilo jasno da svi sem Srbije i Crne Gore hoće da napuste tu zajednicu. Ono što je meni bilo potpuno novo je činjenjica da oni koji su hteli da zadrže tu zajednicu bivaju proglašeni najgorim nacionalistima. Nazvao sam to - nacionalizam nužne odbrane. Šta mislite o sve jačim pozicijama nacionalističkih struja u Austriji?
- Već sam rekao da će se Austrija utopiti u Evropsku uniju. Ali, situaciju sa Jugoslavijom mogao bih uporediti sa raspadom Austro-ugarske monarhije. Nakon tog krupnog istorijskog događaja govorilo sa da je Austrija ostatak nekada moćne monarhije. Svakako da je, geografski gledano, ona bila mnogo manja. A potom se u tom takozvanom ostatku razbuktao nacionalizam koji je daleko nadmašivao veličinu te zemlje. Interesantno je, recimo, da su se u to vreme vodile silne rasprave o grbu, himni, zastavi. Mislim da je ovo što doživljava Srbija jedna velika škola o besmislenosti nacionalizma kao vodeće vrednosti. Lik glavne junakinje u romanu 'Zlatna vremena, napukli svet' govori o nužnosti propadanja totalitarizma, a na izvestan način i tvrdih nacionalizama. U čemu se zapravo ogleda ta nužnost propadanja?
- Jednostvno, što je sistem zatvoreniji on je manje fleksibilan i samim tim podložniji raspadu. U tom romanu bavim se pitanjem koje je za mene kao dečaka i kasnije studenta bilo veoma važno - a to je kako poboljšati svet. Ali onda shvatite da oni koji su hteli da poprave svet postaju najveći zločinci. Niko nije opasan kao idealista. Naravno, reč je o negativnoj dijalektici. Glavni junak je primer idealiste koji ima dobre namere ali iz njegove glave izbija totalitarni sistem. Ljubav može i da guši
'Zlatna vremena, napukli svet' je u osnovi roman, o jednoj svesno nerealizovanoj ljubavi. Kako vidite poziciju ljubavi u ovom trenutku, odnosno mogućnosti uspostavljanja nekih harmoničnih odnosa među ljudima?
- Pored rođenja i smrti, naravno da je najveći događaj u čovekovom životu upravo ljubav. No, mi podnosimo ljubav samo kada je otuđena, kao što i prirodu volimo tek kada je uništimo. Daću vam primer: čovek bi mogao nedeljama i nedeljama da šeta po nekom finom parku, ali ne i po prašumi. Tako može biti i s ljubavlju - kada je nešto prejako, a i previše ga je, to je nepodnošljivo za ljudsko biće. Izaziva strah i guši. Tatjana Njezić
