Izvor: Blic, 12.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je u rukama neopredeljenih
Srbija je u rukama neopredeljenih
Krajem juna meseca, održaće se prvi Sabor politikologa Jugoslavije, na kome će glavna tema biti 'Demokratija i politički život u kriznim vremenima'. Profesor Fakulteta političkih nauka, Vukašin Pavlović, predsednik Jugoslovenskog Udruženja za političke nauke, inicijator pomenutog skupa i čovek čija je delatnost evidentna u brojnim nevladinim organizacijama, kaže da je osnovna ideja sabora okupiti na jednom mestu ne samo politikologe >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već i teoretičare i stručnjake iz raznih društvenih nauka kako bi se proanalizirao savremeni trenutak. Hoće li na skupu biti i profesionalnih političara?
-Nismo zvali aktivne političare da ne bi skup bio spušten na dnevno-politički nivo. Jer, naš politički život je toliko zagađen i opterečen da mu je zapravo najpotrebniji pogled iz, da tako kažem, dugoročnijeg ugla u kome će se bez (niskih) strasti sagledati i analizirati situacija i ponuditi strategija izlaska iz krize. Kakva je struktura učesnika po političkoj opredeljenosti?
-Prvenstveno smo pozvali ljude koji su kompetentni za određena pitanja. Zaista nismo političku pripadnost uzimali kao bilo kakav kriterijum. Mada se, moram priznati, ispostavilo da među takozvanim uvodničarima preovlađuju oni koji će kritički govoriti o sadašnjem političkom životu zemlje. Postoji tu i jedna bitna stvar u stručnom smislu, a to je prevazilaženje zatvorenosti pojedinih nauka, tim pre što su profesionalna udruženja još jedine oaze otvorene za slobodniji rad i razmenu mišljenja. Pogotovo sa ovim Zakonom o Unive- rzitetu. Primera radi Udruženje za političke nauke je imalo tu sreću da zadrži, i u ovim uslovima, međunarodnu saradnju.
Četvrt veka ste profesor na Fakultetu političkih nauka. Kakav je vaš odnos prema novom Zakonu o Univerzitetu?
Smatram da je donošenje tog zakona dovelo i dovodi do pogubnih posledica na život i rad Univerziteta. Konkretno?
Pre svega u pogledu atmosfere na fakultetima. Zavladao je neki strah, strepnja i bojazan, ljudi se ne zadržavaju na svojim radnim mestima već gledaju da što pre obave posao i da odu. Postoji stalan pritisak ili pretnja pritiskom i zato je nemoguće realizovati ozbiljnije slobodne rasprave na fakultetima. Vi ste jedan od profesora koji ima plodnu saradnju sa zapadno-evropskim fakultetima i univerzitetima. Postavlja se pitanje koliko je to danas popularno i kako opstajete?
Nije lako. Naravno, nisam ja jedini. Srećom ima dosta naših ljudi koji imaju dobre i lične i akademske veze u svetu. No, to je sve bez ikakve podrške fakulteta. Prirodno je da deo uspeha koji proizilaze iz tih kontakata pripadne i instituciji iz koje čovek dolazi. Međutim, situacija je danas takva da je sve to ne samo pod kontrolom već i pod represijom institucija. Recimo, saradnja koju imam sa Univerzitetom Vestminster u Londonu je trn u oku sadašnjoj upravi Fakulteta. Kakvi su komentari i ocene vaših zapadnih kolega kada je reč o Jugoslaviji?
Prvo, njihovo poznavanje naše realne situacije je krajnje nedovoljno. I zato su ti kontakti veoma važni. Međunarodna zajednica nas sve više izoluje, a i sami se kao država i društvo zatvaramo. Ako dolazite sa Balkana unapred vas prati glas da ste manje civilizovani. Među mojim kolegama iz inostranstva ima mnogo onih koji su uvideli da su mere Zapada često kontraproduktivne, kao što je recimo prošlogodišnje NATO bombardovanje, a ima i onih koji su istupili iz Laburističke partije Tonija Blera, jer se nisu slagali sa agresijom na Jugoslaviju. Postoji tu još čitav niz slojeva, ali time ni u kom slučaju ne želim da umanjim odgovornost ljudi sa ovih prostora. U čemu je osnovna odgovornost ljudi sa ovih prostora?
Principijelno sam protiv kolektivne odgovornosti. No, postoji očigledna odgovornost onih koji su donosili konkretne političke odluke, koje su se, između ostalog, ticale rata i mira, života i smrti. Vrlo su odgovorni intelektualni slojevi koji su omogućili klimu u kojoj će postojeći političari doći na vlast. Nisu neodgovorni ni ljudi iz medija koji su često vršili vatrene pripreme za razne sukobe. Na kraju krajeva izvesnu odgovornost snose i sami građani koji su uprkos negativnim društvenim rešenjima davali svoju podršku političkim elitama. Kako, kao profesor savremene političke sociologije, sagledavate sliku ove zemlje?
Uprošćeno govoreći, u odnosu na eventualne promene, Srbija je podeljena u četiri dela. Jedna četvrtina, iz raznih razloga, daje podršku režimu. To su pre svega oni koji su se obogatili zahvaljujući političkim pozicijama i, interesantno, oni koji su najviše osiromašili. Druga četvrtina je ona koja je za promene i koja daje podršku opozicionom bloku, koji je i sam, na žalost, stalno izneveravao podršku ljudi. Treća četvrtina je ona koja ne zna hoće li izaći na izbore niti za koga će glasati i ako izađe. To su oni koji shvataju tragediju u koju nas je doveo režim ali su nezadovoljni i opozicijom. I četvrta četvrtina, kako to obično i biva, neće izaći na izbore. Dakle govoreći i metaforički i bukvalno sudbina Srbije je u rukama treće, neopredeljene četvrtine. Tatjana Njezić
