Izvor: B92, 25.Nov.2013, 11:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je spremna za reforme
Svakoj državi je teško da sve procese pomera istim intenzitetom ka željenom cilju, zato su bitni prioriteti, a suštinski je reforma društva. Građani su zainteresovani da imaju uređenije, predvidljivije i izvesnije društvo, kaže Ivan Vejvoda
Rezultati lokalnih izbora na Kosovu 3. i 17. novembra potvrdili su očekivanja i izbor predstavnika srpske zajednice omogućiće nastavak primene Briselskog sporazuma onako kako je utvrđeno u aprilu. Stvaranje Zajednice srpskih opština >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << otvara put za početak pregovora Srbije o ulasku u Evropsku uniju, smatra Ivan Vejvoda.
“Ako ovo bude potvrđeno i na Savetu EU u decembru pregovori će početi u januaru, a Priština će otvoriti razgovore za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU”, objašnjava u intervjuu za Novi magazin potpredsednik Maršalovog fonda i dodaje: “Ne sme se prenebreći ni činjenica da pre toga ostaju još dve runde pregovora premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija u Briselu na kojima bi trebalo da se dogovori funkcionisanje policije i sudova na severu Kosova. U svetlu izbornih rezultata očekujem da će, ma koliko to bilo teško, biti postignut dogovor o ovim osetljivim pitanjima, što će otvoriti put međuvladinoj konferenciji i otpočinjanju pristupnih pregovora Srbije sa EU”.
- NE u NATO, čini se da je još jedan konsenzus sa malo suprotnih glasova. Koliko je to racionalno za Srbiju?
Treba prvo sasvim jasno reći da ulazak u NATO nije uslov za ulazak u Evropsku uniju i to se stalno naglašava. S druge strane, NATO ponavlja da Srbija može pristupiti Alijansi ako odluči da to učini.
Takođe, valja se podsetiti da je Srbija vrlo ubedljivo išla ka punopravnom članstvu u NATO-u za vreme vlade Zorana Đinđića, dok se u vreme vlade Vojislava Koštunice došlo do klauzule neutralnosti. Napokon, Srbija je 2006. primljena u Partnerstvo za mir i ispunjava sve obaveze, otvorila je predstavništvo u NATO. Dakle, za ovih 13 godina imali smo obe opcije i ne bih se iznenadio da se sadašnja politika neutralnosti promeni u doglednoj budućnosti, kao što se ne bih iznenadio da se ostane na ovoj poziciji. To će zavisiti od onih koji su na vlasti, jer se ovako važne odluke donose u zavisnosti od postavljenih prioriteta i procene da li bi članstvo u NATO poboljšalo sliku stabilnosti i predvidljivosti Srbije.
Najzad, dovoljno je pogledati geografsku kartu i videti da smo okruženi zemljama koje su već članice ili su na putu da to postanu, sa izuzetkom BiH koja je u zaostatku. Takođe, mi smo od Rusije udaljeni toliko da su između nas dve članice NATO i eventualno članstvo Srbije u NATO ne bi bilo nikakvo približavanje Rusije NATO-u, kako neki sugerišu. Za Rusiju je mnogo važnije kako će se postaviti Ukrajina ili Gruzija. Tu je, naravno, i bolno iskustvo sa bombardovanjem, ali sva druga pitanja života mogu nas lako dovesti do preispitivanja stavova i promene kursa.
- Ako ostavimo Kosovo po strani, koji poslovi koji Srbiju očekuju na tom putu do EU, ne samo u bliskoj budućnosti, već i na dugi rok?
Pregovori su dug proces, traju prosečno 6-7 godina. Mi jesmo na začelju integracionih procesa u odnosu na neke druge zemlje postkomunizma, ali i nešto možemo da naučimo iz njihovih iskustava i uradimo brže. Važno je na ozbiljan način pripremiti državnu upravu jer će ona u svim dimenzijama biti uključena u pregovore koji su sveobuhvatan proces reforme i prilagođavanja zemlje pravnim okvirima EU i njenim procedurama. To zahteva konstantan, takoreći svakodnevni rad i tesnu koordinaciju državnih ustanova.
Kao što smo videli u slučaju Hrvatske, Skupština i njen odbor za evropske integracije imaju važnu ulogu u nadgledanju tog procesa s obzirom na zakonodavnu ulogu parlamenta. I, najzad, u svim zemljama bilo je značajno učešće civilnog društva, organizacije i udruženja građanskog društva imaju višestruku ulogu – pomažu da se u društvu i državi mnoge stvari unaprede i nezaobilazni su u nadgledanju, kao protivteža i ravnoteža u odnosu na državu.
- Živite u SAD i Srbiju gledate sa izvesne distance. Ako imamo u vidu promene od dijaloga sa Prištinom do Briselskog sporazuma, kako vam se čini stanje u državi i društvu? Jesu li sva ta tri segmenta spremna za reforme?
Čini mi se da jesu. U svim godišnjim izveštajima Evropske komisije hvaljen je administrativni kapacitet Srbije; naravno da nije savršen kao što u ljudskim stvarima ništa nije savršeno, ima mnogo toga da se dogradi i ojača, kadrovski pre svega, ali rekao bih da je Srbija u tom pogledu za ovu fazu pregovora spremnija od nekih drugih.
Ceo proces pristupanja se rastegao od 2000. godine zbog poznatih problema, ali početak dijaloga sa Prištinom 2011. i sam Briselski sporazum povratili su poverenje u Srbiju i pokazali da je u stanju da sprovede taj obuhvatan proces. To je važno ne samo za našu državu i njene građane, već i za Evropu. Kao najveći po populaciji i po teritoriji, ovaj deo Balkana je neophodan za potvrdu kredibiliteta EU sa stanovišta geopolitičkog ujedinjenja; da pokaže da je kadra da dovrši proširenje zemljama Zapadnog Balkana.
- Kosovo ni približno nije gotovo, poglavlja 23 i 24 su stalno otvorena, a Srbiji je neophodna ekonomska reforma. Može li se to sve izneti istovremeno, posebno posle zahtevnog procesa kakav su bili pregovori sa Prištinom?
Zaista se suočavamo sa kompleksnom situacijom. Nije slučajno što se Evropska komisija usredsredila na poglavlja 23 i 24 posle rđavih iskustava koje je imala sa Rumunijom i Bugarskom u kojima reforma pravosuđa nije dovršena pre pristupanja EU, što je imalo krupne posledice po čitava ta društva i efikasnost država. Upravo zbog toga je i Hrvatska bila suočena sa otvorenim poglavljima 23 i 24 do kraja pregovora, a sada se i mi suočavamo sa tim, kao i Crna Gora.
Ekonomija je važna dvostruko – privreda mora da bude spremna za takmičenje na zajedničkom evropskom tržištu, a na unutrašnjem planu sposobna da privuče investicije. Bez povoljnog ambijenta za investicije nećemo biti primamljivi za ulagače koji su nam neophodni za stabilizaciju ukupnih prilika u društvu. Napokon, samo sa većom zaposlenošću može se stvarati poverenje građana da oni koji su izabrani da vode državu to čine na prihvatljiv način. U suprotnom može doći do nestabilnosti koja nije pogodna za proces pregovaranja.
Primer za udžbenike
- Dve Nemačke, Južni Tirol, Olandska ostrva, Hong Kong, sve je bilo razmatrano kao model za Kosovo. A može li Briselski sporazum biti novi model za rešavanje konflikata?
Nisam razmišljao o tome, ali sigurno da način na koji EU zajedno sa Beogradom i Prištinom prilazi problemu, nalazi rešenja i ide ka cilju jeste još jedan primer uspešnog smirivanja i stabilizovanja prilika u jednom regionu i put za prevazilaženje teškog državnog i etničkog pitanja. Podsetiću i na vrlo ilustrativan slučaj o kojem smo ranije govorili: sporazum za Severnu Irsku postignut je 1998, a prošlo je punih osam godina do prve zajedničke vlade. Pre nekoliko meseci ponovo su izbili neredi koji su tražili evropsko posredovanje, iako je Severna Irska između dve demokratske države – Velike Britanije i Republike Irske. Čini mi se, najzad, da je samo još pokušaj rešavanja spora Vlade Turske i kurdskih separatista na nivou onoga što se događa između Beograda i Prištine i sigurno će, da odgovorim na pitanje, kada uđe u udžbenike ovo postati model za rešavanje nekih drugih konflikata.
- Spremnost društva da se izbori sa korupcijom u pozadini je svega. Da li je početak suđenja Miroslavu Miškoviću dokaz da je Srbija spremna za to?
Borba protiv korupcije i organizovanog kriminala je zaista neophodan uslov za dalje korake u evropskim integracijama. Naravno, Srbija nije izuzetak u postojanju sistemske korupcije, nje ima i među starim članicama EU, ali važno je na koji se način ušlo u suočavanje sa tim problemom. Za one koji u EU rade s nama na integracijskom procesu, važni znaci su sam nagoveštaj i intencija da zemlja želi da se izbori sa korupcijom. Još su važniji praktični, konkretni i delotvorni koraci, a posebno istrajnost i stalna posvećenost tom problemu. Najzad, možda važnije od svega i povezano sa pominjanom reformom pravosuđa, jeste stalno jačanje institucija. Institucije moraju biti te koje imaju primarnu ulogu, tužilaštva moraju biti ta koji pokreću istrage, a sudovi ih preuzimaju.
U slučaju Miroslava Miškovića vidimo da postoji transparentan pravni proces i upravo takvi procesi, nezavisno od toga da li će biti oslobođen ili osuđen, jačaju poverenje u institucije, u pravosuđe koje je kičma demokratskih reformi.
- Ovo obnavlja pitanje da li zemlja sa toliko otvorenih reformskih frontova može da prikupi energiju i ide napred?
To je ono što se naziva izazovom simultanosti tranzicije u zemljama koje izlaze iz autoritarnih režima, u našem slučaju komunističkog, gde svaki segment društva treba reformisati. Naravno da je svakoj državi teško da sve procese istim intenzitetom pomera ka željenom cilju, zato su bitni prioriteti; ne može država imati 20 prioriteta, mora se opredeliti za 3-4. Oni se mogu definisati na različite načine, a suštinski je reforma društva koja je i ekvivalent integracijskom procesu jer su građani zainteresovani da imaju uređenije, predvidljivije i izvesnije društvo.
U tom smislu pravosudna reforma je ključna, ali pandan joj je ekonomska reforma, odnosno politika i privredna strategija koja vodi računa o interesu svakog pojedinca, pre svega da ljudi imaju posao i da mogu da žive od njega. Između ova dva procesa je tesna povezanost, a među prioritete možemo uvesti i pitanje Kosova, jer investitori nisu zainteresovani za ulazak u zemlju koja ima takva otvorena pitanja. Znate, dok ne postanete predvidljiv akter na globalnoj privrednoj sceni primamljivi ste samo špekulativnom kapitalu, ozbiljni investitori neće doći, zato je rešavanje kosovskog problema u tesnoj vezi sa povećanjem zaposlenosti i svako njegovo pomeranje u pravcu normalizacije dobar je signal investitorima. Dabome, pomeranje u evropskim integracijama je dodatni signali da država ide u dobrom smeru i da se stabilizuje, bez obzira na to što na pojedinačnom planu ima propadanja.
Spremno civilno društvo
- Prošle sedmice bili ste u Beogradu na konferenciji povodom desete godišnjice Beogradskog fonda za političku izuzetnost i sreli ste se sa predstavnicima brojnih NVO. Da li je civilno društvo prevladalo krizu i ima li energije za reforme koje ga čekaju?
Konferencija “Sudbina demokratije: globalni izazovi, lokalno (ne)reagovanje”, koju je Fond organizovao povodom desete godišnjice rada, pruža ohrabrujuće odgovore na oba pitanja. Verujem da je civilni sektor dobrim delom prevazišao krizu i da je spreman za suočavanje sa problemima koji potresaju društvo i to u obe svoje uloge, kao promoter vrednosti i kontrolor državnog aparata. Od posebnog je značaja ta okrenutost civilnog društva globalnim pitanjima; onog trenutka kad prevladamo unutrašnje probleme, pitanja poput klimatskih promena, energetske efikasnosti, globalne bezbednosti, da pomenem samo neka, mučiće i nas na isti način na koji muče razvijeni svet i postaće dominantna.
- Imamo izrazit politički debalans, za razliku od prethodnih vremena uslovne ravnoteže opozicija je gotovo razbijena. Kako se takvo stanje može odraziti na reforme?
Slika Srbije je pozitivno ocenjena i zbog toga što se izbori dešavaju redovno, uz mogućnost alternacije na vlasti regularnim tokom. Činjenica da je prethodna vlada imala pun mandat potvrda je stabilnosti političkih prilika, što je veoma važno jer se Srbija pokazuje kao zemlja gde su procesi predvidljivi. Iako smo kao građani uvek najkritičniji prema sopstvenom društvu i voleli bismo da se stvari događaju brže i istovremeno smirenije, sve ovo je važno za pogled izvana.
U ranim fazama političkih procesa nužno je proći i kroz ovakve turbulentne procese kakav je ovaj kroz koji sada prolazi Demokratska stranka koja je bila na vlasti. To se događalo i u drugim zemljama, posle pobede Tonija Blera Konzervativna stranka u Britaniji promenila je nekoliko lidera i tek posle više od decenije ponovo došla na vlast. To je imanentno životu političkih stranaka u okviru sistema političkog pluralizma, pogotovo kada na vlasti imate koaliciju sa ovako ubedljivom podrškom javnog mnjenja kakvu sada ima koalicija, odnosno vodeća stranka u Srbiji. Nikako ne smemo zanemariti ni činjenicu da po svim važnim reformskim pitanjima prvi put imamo konsenzus.
- Očekujete li vanredne izbore ako u januaru počnu pregovori i koliko bi oni bili dobri ili loši za reforme?
Teško je reći da li bi vanredni izbori bili dobri ili loši. Ako gledate iz ptičije perspektive, te neke međunarodne, stabilnost Vlade do kraja mandata je poželjna za sva pitanja o kojima smo govorili. Vlada mora da se organizuje da se kroz velike rezove prođe što bezbolnije i zato izbori nisu dobrodošli. Sa druge strane, oni koji su na vlasti gledaju kako će da vlast učvrste, učine je što efikasnijom i smanje broj stranaka u koaliciji. U politici je sasvim legitimno birati trenutak kada se želi postići efekat jačanja sopstvene pozicije i produžavanje vlasti da bi se onda efikasnije išlo u reforme. Zbog svega toga još je teško proceniti idemo li prema izborima ili ne i treba čekati signale u vladajućoj koaliciji.
