Izvor: Blic, 31.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je dobra inspiracija za triler
Dejan Zečević može biti zadovoljan proteklom godinom. U „Blicovom" izboru umetnika koji su obeležili 2007. godinu, njega su, pored Srdana Golubovića (ušao u „Blicov" izbor 20 veličanstvenih) preporučili svi članovi našeg žirija (Milan Vlajčić, Radoslav Zelenović i Dinko Tucaković). Osim toga, njegov novi film „Četvrti čovek" za šest nedelja u bioskopima je videlo blizu 80.000 ljudi (više nego „Harija Potera"). Učešće na međunarodnim festivalima tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sledi.
Zečević u razgovoru za „Blic" kaže da je on i kao gledalac uvek voleo one filmove koji imaju komunikaciju s publikom, ali mu je bitno da imaju i „ono nešto" što može da pokrene na razmišljanje. „Hoću da kažem, nikada nisam voleo hermetične filmove koji pokušavaju da budu samo umetnost ali ni one koji pokušavaju da budu samo zabava. Time sam se i rukovodio kada sam pravio 'Četvrtog čoveka’".
Nikola Kojo tumači lik profesionalnog ubice srpske vojne obaveštajne službe koji se budi iz kome sa potpunom amnezijom, a jednu utehu pruža mu lepa Teodora (Marija Karan). Smeštena u klasičan milje političkog trilera holivudskog tipa, ova priča ipak otkriva i neke od najmračnijih strana naše skorašnje istorije (korumpirani političari, svemoćni tajkuni, sveprisutne tajne službe koje su celu čorbu i zakuvale).
Nema mnogo trilera koji se tako eksplicitno bave osetljivim društvenim temama...
- Ja sam generalno krenuo s namerom da se pozabavim tim žanrom, i upotrebio sam sve potrebne klišee i matrice za jedan triler. Ali, tokom pisanja scenarija shvatili smo da je glupo praviti film koji ne korespondira sa sredinom u kojoj je nastao. I onda se u daljoj fazi pokazalo da je ova sredina nažalost užasno inspirativna za taj žanr. Ispostavilo se da može da se napravi pravi srpski triler. To je taj aspekt filma koji dobar deo ljudi prepoznaje kao društvenu kritiku i to malo agresivniju. Međutim, ja nisam na taj način pristupio stvarima. Nisam ja želeo da se bavim ukazivanjem na nešto za šta je dovoljno da otvorite novine svakog dana pa da budete svesni toga. Prvenstveno sam hteo da napravim zanimljiv i uzbudljiv film koji prati sudbinu jednog čoveka i njegov problem, i da dotakne neka univerzalna pitanja: priču o zločinu kazni ili moralu, dakle o stvarima koje su uvek tema umetnosti. Taj je aspekt bio meni zanimljiv i mislim da u „Četvrtom čoveku" funkcioniše. I bitno je da nije samo „strejt zabava" - kao, izađete iz bioskopa i kažete „vau" - nego i da provocira razgovor.
Negde sam pročitao da je policija kod jednog od članova „Zemunskog klana" pronašla čitavu kolekciju filmova tipa „Scarface"... Izgleda da su se oni iskreno „ložili" (s mekim „ž") na takve filmove...
- (Smeh) Zanimljivo. Stvarno ne znam koliko je Kopolin „Kum" doprineo da se, eto, neki ljudi pronađu u njemu. Ali ja nisam nikad verovao u to da filmovi mogu da donesu zlo, kao što se ponekad tvrdi u vestima: neki klinac gledao neki film, pa je uradio ne-znam-šta... Taj klinac je već imao neki problem.
Nedavno je na televiziji prikazan dokumentarac o ubistvu jednog taksiste u Beogradu šezdesetih godina. To je bio neviđen skandal, novine su o tome pisale mesecima, a ubice su kažnjene smrću. „Četvrti čovek" u odnosu na taj dokumentarac deluje kao potpuno preterana stilizacija, iako to nije; šta se to desilo s ovom zemljom u međuvremenu?
- Filmovi su rezultat vremena u kojem živimo, oni ne diktiraju kakvo će to vreme biti. Mogu samo da zamislim kako bi izgledao „Četvrti čovek" tim ljudima tada... A on je sada, nažalost, prilično realan film, u okolnostima u kojim se dešava radnja. Šta se desilo? Desilo se što i svima ostalima, ne mislim da mi gajimo neke originalne probleme po tom pitanju. Stalno se pitamo da li se može dalje od ovog i stalno se iznenadimo kad vidimo da može. Možda je to deo evolucije koja je užasno samodestruktivna stvar i koja vodi ka tome da se potpuno istrebimo... Dobro, možda malo preterujem, ali čovek ponekad to stvarno pomisli.
U vašim filmovima primetan je uticaj američkog filma ili, na primer, Žan-Pjera Melvila. Koji su vaši najomiljeniji autori?
- Kada je konkretno reč o „Četvrtom čoveku", u dramaturškom smislu on verovatno najviše podseća na američki triler, ali po rediteljskom stilu ja sam prilično vezan za spomenutog Melvila ili južnokorejske reditelje, kao što je Park Čan Vuk i njegove filmove filmove „Old Boy" i „Sympathy for Mr. Vengeance".
Velika je promena od „Dečaka iz Junkovca" do „Četvrtog čoveka"...
- Mislim da nije drastična. Filmom sam počeo da se bavim vrlo mlad, kad sam pravio „Junkovac" imao sam otprilike 23 godine. Mislim da je normalno da neko ko ima tako malo godina i bavi se snimanjem filmova ima iza sebe i eksperimente i da je malo agresivan i slobodan u izrazu. Ovo je moj peti film, imam 35 godina, i verovatno sam negde sazreo kao reditelj i kao čovek. Zbog toga je ovaj film možda malo ozbiljniji i zreliji. Pretpostavljam da će u nastavku karijere, ako je bude, stvari nastaviti da se kreću tim tokom. Ne mislim da ću izgubiti tu želju za eksperimentom, ali verovatno je počela ta neka moja ozbiljnija era...
Biografija
Dejan Zečević (1972, Beograd) diplomirao je filmsku i TV režiju 1997. godine na FDU. Prvi put je pažnju skrenuo kao autor jedne od priča iz omnibusa „Paket aranžman" („Noć bez sna") i kultnim dokumentarcem „Dečak iz Junkovca" (1995), pored kojeg je snimio još tri igrana filma („Kupi mi Eliota", „TT sindrom", „Mala noćna muzika"), kao i nekoliko kratkih, jedan televizijski film i nekoliko TV serija.
