Izvor: Politika, 02.Sep.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija i Nemačka
Možda je upravo to pravac o kome bi naša elita morala da razmišlja i stoga je pokušaj stvaranja direktne saradnje sa Nemcima jedan od prioriteta
Dileme u pogledu spoljnopolitičke orijentacije traju u Srbiji od njenog vaskrsa 1804. Kao i u doba Karađorđa, Miloša i njihovih naslednika postoji jasna svest o tome da je naš brod mali i da bi ga na uzburkanoj pučini međunarodnih odnosa bilo uputno približiti nekoj velikoj lađi u čijoj bi zavetrini kretanje možda bilo lakše.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Uprkos povremenim izletanjima sa nekakvim doktrinama o četiri stuba, više je nego jasno da je današnja politika Srbije pre svega uslovljena željama i planovima Sjedinjenih Država i Britanije. Paradoks je da u isto vreme dok nas ove dve sile najviše sakate, mi sve više padamo u njihov zagrljaj. Odbrambena, bezbednosna, ekonomska, monetarna, finansijska, pravosudna, kulturna, zdravstvena, naučna i svaka druga istinska politika u Srbiji vodi se pod neposrednim diktatom i usmeravanjem stranih raznih međunarodnih faktora koji su u principu povezani sa dve pomenute sile.
Mnogi nezadovoljnici svoje poglede ispunjene nadom okreću na istok, ka Moskvi. Iako obično kritikuju sadašnju vlast da snosi punu krivicu za rezervisan odnos sa Rusijom, činjenica je da Balkan, kako je to nedavno primetio i Aleksandar Dugin, ne spada u prioritete savremene ruske spoljne politike.
Dok nostalgičari ponekad pomenu nesvrstane kao tradicionalno tržište, drugi se plaše sve očiglednijeg povratka Turske na ove prostore. Nema mnogo entuzijasta koji pominju Kinu, valjda svesni činjenice da je to zbog fizičke udaljenosti retko zamisliva opcija. Nekada značajan evropski saveznik Francuska sve se manje pominje, što zbog činjenice da odavno nije sila prvog ranga, a što zbog statusa perjanice antisrpske politike u poslednjoj deceniji.
Prosečnom srpskom čitaocu nekako sasvim logično deluje što niko u tom kontekstu ne pominje Nemačku. Postoji uverenje potkrepljeno dvema okupacijama Srbije, brojnim našim žrtvama i ponašanjem Nemačke prema Srbiji za vreme raspada SFRJ da je ova država naš najveći tradicionalni neprijatelj. Da li je to zaista tako?
Koliko god se Doris Pak, Gvido Vestervele i drugi simboli savremene Nemačke svojim javnim nastupima trudili da ovu hipotezu potvrde, istorijsko iskustvo govori nešto drugo. Naši odnosi sa germanskim svetom u devetnaestom veku bili su dosta dobri. Ne samo da su nam obrazovanje, vojna organizacija i činovnička služba građeni po germanskim uzorima, već je na primer Ujedinjena omladina srpska ulagala veliki trud da ojača odnose sa italijanskim Rizorđimentom i Bizmarkovom Pruskom kako bi se Srbija kao treći deo ove koalicije uključila u borbu za ujedinjenje sa drugim srpskim krajevima.
Proširenje Srbije na Berlinskom kongresu i prerastanje u status kraljevine takođe su povezani sa uticajem Nemačke i Austrougarske. Neosporno je da su germanski interesi dominirali u vreme obrenovićevskog prihvatanja odricanja od pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, ali i dalje ostaju dileme da li je Srbija više dobila ili izgubila takvom politikom. U svakom slučaju, od ponovnog dolaska Karađorđevića na vlast počinje radikalno pogoršavanje naših odnosa sa Germanima koje će obeležiti čitav dvadeseti vek. Naša istoriografija je tradicionalno za to optuživala germanski ekspanzionizam. No postoji jedna potisnuta struja koja ukazuje na to da su nas na Nemce iz svojih interesa više puta gurali Britanci i nešto manje Rusi: počev od Balkanskih ratova (čiji je cilj bio sprečavanje fizičkog povezivanja Turske i Germana), preko Prvog do Drugog svetskog rata u koji smo uleteli nakon britanskog puča od 27. marta. Bajka o navodnom savezništvu sa Britanijom stajala nas je nekoliko miliona života.
Uprkos političkom i vojnom neprijateljstvu Nemačka je tokom čitavog veka ostala naš najveći spoljnotrgovinski, ekonomski i tehnološki partner. Ovo nije povezano samo sa činjenicom da je to najrazvijenija zemlja u ovom kraju sveta. Privredno i geopolitičko iskustvo pokazuje da su Nemci tradicionalno najpouzdaniji partneri i saveznici u čitavoj Evropi, što zbog svog mentaliteta zasnovanog na snažnom osećaju dužnosti i odgovornosti, a što zbog svesti da se pravi rezultati postižu dugoročnim i postepenim građenjem poverenja. Pogledajte uostalom kako su prolazili njihovi saveznici poput Hrvatske, a kako na primer britanski poput Grčke ili nas.
Nemačka je sve do 1990. bila faktički protektorat da bi tek tada postala formalno suverena. No postoje naznake da tek u poslednjih nekoliko godina ova zemlja počinje da vodi odlučniju politiku koja je udaljava od Anglo-Amerikanaca i približava Rusiji. Ruska potreba za transferom tehnologije i privredne organizacije zasnovane na proizvodnji, a ne na špekulaciji, i nemačka sa resursima čine ovo partnerstvo sve izglednijim u veku koji nailazi. Možda je upravo to pravac o kome bi naša elita morala da razmišlja i stoga je pokušaj stvaranja direktne saradnje sa Nemcima jedan od prioriteta.
Naravno, treba imati i svest o tome kako su završavali naši državnici koji su pokušavali da uspostave ovu vrstu orijentacije: od ubistva Aleksandra Obrenovića, internacije Stojadinovića, sve do atentata na Zorana Đinđića. No bavljenje ozbiljnom politikom uvek je bilo skopčano sa rizikom.
viši naučni saradnik Instituta za evropske studije
Miša Đurković
objavljeno: 02.09.2010.
