Izvor: Politika, 04.Feb.2015, 09:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbi, kriza i Siriza

Ili Cipras ili Angela Merkel. Izbor je naš. Ili možda nije?

Za početak, malo „dosadnih” brojeva. Javni dug Srbije na kraju 2014. iznosio je 22,76 milijardi evra, što je 70,9 odsto bruto domaćeg proizvoda. Za samo mesec dana, u odnosu na novembar, javni dug je uvećan za 480 miliona evra. Na kraju 2013. javni dug Srbije iznosio je 20,14 milijardi evra, odnosno 59,6 odsto BDP, što znači da je za godinu dana povećan za više od dve i po milijarde evra i preko 11 odsto BDP-a. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Krajem 2011. javni dug je bio 14,8 milijardi evra, a krajem juna 2012. (kada dolazi do smene vlasti i formiranja koalicije SNS–SPS–URS) 15,4 milijarde. Što znači da je za dve i po godine porastao za čak sedam milijardi i trista miliona evra.

Ne. Ovo nisu podaci nekog malicioznog opozicionara već zvanični podaci Narodne banke Srbije. Objavljeni su i javno dostupni, ali je činjenica da su, kao i niz drugih stvari koje se ne uklapaju u zadatu ružičastu sliku, bili prilično zatureni i zabašureni od strane onih koji vuku medijske i političke konce u današnjoj Srbiji.

Ponekad povećanje duga može biti cena koja se plaća zarad bržeg ekonomskog razvoja, povećanja zaposlenosti ili renacionalizacije nekog dragocenog privrednog resursa. Ali, avaj, i BDP je u padu, o industrijskoj proizvodnji da i ne govorimo, a država se upravo sprema da proda nekoliko preostalih strateških kompanija, poput „Telekoma” ili PKB-a. Isto tako, vodu ne pije ni omiljeno premijerovo „objašnjenje” kako su „morali da se zadužuju da bi vratili nepovoljne dugove prethodne vlasti”. Jer da je (samo) to u pitanju – pozajmim novu milijardu da vratim staru milijardu – nivo duga bi ostao isti.

Ovaj tekst bi bio mnogo zanimljiviji da je ilustrovan naslovnicama srpskih dnevnih novina, sa kojih se, uzmimo za primer samo današnji i jučerašnji relativno benigne „uzorke”, moglo pročitati dosta o najnovijim aktivnostima premijera, Maji Nikolić i Ceci, Miškoviću, Đokoviću, stvarnim ili izmišljenim prekršajima dva popularna TV voditelja, najnovijim zaverama protiv Vučića itd. Ne kažem da to nisu legitimne teme (pogotovo za tabloide), ali je najblaže rečeno čudno kako ni u jednoj redakciji nije proradio istraživački crv da se malo šire tematizuju brojevi s početka teksta.

Neke stvari je moguće tumačiti i ovako i onako. U zavisnosti od ugla gledanja i žeđi, čaša se nekad može videti kao poluprazna ili polupuna. Ali ovaj pogubni ekonomski bilans s početka teksta, plašim se, ne ostavlja mesta različitim interpretacijama i govori sam za sebe. A za te dve i po godine Srbija je promenila dve vlade, imala jedne vanredne izbore, par vladinih rekonstrukcija i promenila tri-četiri ministra ekonomije i finansija. Ali je imala samo jednog gospodara – kome, uzgred rečeno, gotovo uopšte ne opada rejting?!

Zato je pobeda Sirize u Grčkoj izazvala pravu pometnju u srpskim vladajućim krugovima jer je ugrozila mantru o „bezalternativnosti” iz Brisela zacrtanog ekonomskog i političkog puta. A analogije sa grčkom situacijom, uključujući i licitiranje sa kandidatima za „srpsku Sirizu” i „srpskog Ciprasa”, naprosto se nisu mogle izbeći. Jer, pošteno govoreći, grčki ekonomski brojevi jesu dosta veći i nepovoljniji od naših. Ali su, isto tako, i njihove ekonomske performanse i potencijali kud i kamo veći.

Posebno se na muci našao sveprisutni premijer, koji je samo pre desetak dana javno hvalio politiku i mere „svog prijatelja Samarasa”. (Što njegovog ministra i bliskog saradnika Vulina, opet, nije sprečilo da, odmah po pobedi Sirize, istakne velike sličnosti između Vučića i Ciprasa.)

No, to poređenje sa Sirizom ipak je više za domaću upotrebu. Kada se našao u Beču, premijer je istakao kako je u ekonomskim pitanjima ipak „bliži Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima nego što bi se poredio sa našom braćom i prijateljima u južnoj Evropi”. Kako je istakao, svestan je oduševljenja i kod Srba i u celom regionu zbog onoga što se desilo u Grčkoj, ali je dodao da ga on lično ne deli. „Većina ide linijom manjeg otpora, misli eto, stigla nam je politika lako ćemo. Ja ne verujem u takvu politiku. Verujem u težak rad, u teške strukturne reforme, verujem u promenu naših navika, naše svesti, u teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede i zato sam u tom poslu posvećen na takav način”, rekao je Vučić.

Sve priznajem i prihvatam. I da je situacija teška, i da su prethodnici mnogo toga zabrljali, upropastili ili propustili da urade. Dozvoljavam čak i to da vlast-vladar ima dobru volju i iskreno želi nešto ispravno da uradi. Ali naprosto nije moguće da nešto bude i crno i belo. I da su ekonomski bilansi onakvi kakvi jesu – i da „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”. I da nam je (politički) blizak Samaras – i da nam je blizak Cipras. I da, kao što reče Vulin, Siriza može učiti od našeg premijera – i da njemu (ekonomski) uzori budu Austrija i Nemačka.

Ma koliko to ponekad moglo biti bolno, izbor se mora napraviti. Ili bezalternativni put u EU, ili borba za kakav-takav suverenitet na Kosovu. Ili Samaras, MMF i privatizacije, ili Siriza, renacionalizacija i resuverenizacija. Ili Cipras ili Angela Merkel. Izbor je naš. Ili možda nije?

Đorđe Vukadinović

objavljeno: 04.02.2015.

Nastavak na Politika...

Kurir: RAD NA CRNO U AUSTRIJI: U sivoj ekonomiji 21,3 milijarde evra!