Izvor: Politika, 16.Feb.2011, 23:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi i demokratija
Mnoge velike reformatore u prošlosti je povezivala nepokolebljiva odanost pravdi, istini i narodu
Tridesetih godina devetnaestog veka jedna deputacija seljaka došla je kod kneza Srbije sa nesvakidašnjim zahtevom. Molili su vladara da pomogne i „pošalje im kišu”.
Kada je posle trajnog uvođenja parlamentarizma, četiri decenije kasnije, jedan drugi knez u skladu sa ustavnim ovlašćenjima raspustio Narodnu skupštinu, pojedini stariji poslanici su plakali pitajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se kako će svojim biračima objasniti „sramotu” što ih knez pre vremena vraća kućama.
Srbija je pre stotinu godina bila mnogo manja i daleko siromašnija nego što je danas. Njeno stanovništvo bilo je slabije obrazovano. Ipak, srpska monarhija bila je dinamična država koja je postojano modernizovana, često i protivno interesima velikih i silnih država koje su upravljale ondašnjim svetom. U vreme toliko osporavanog „zlatnog doba” demokratije u Srbiji (1903–1914) i pored svih teškoća i iskušenja postojao je, posebno u poređenju sa susednim državama, za to vreme uzoran parlamentarizam.
Da li je savremena Srbija demokratska država? Slovom Ustava i zakona ona je parlamentarna još od 1990. godine. Iako parlamentarna Srbija sve do kraja dvadesetog veka nije bila i demokratska država: izbori su falsifikovani, politički protivnici progonjeni, mediji su bili zatvoreni... Posle 2000. godine dogodio se važan napredak. Međutim, da li država u kojoj je: vladi skoro pa nemoguće da padne u parlamentu, gde nezavisni poslanici postoje samo kada vladajuća većina to odluči, gde zaista nema poslaničke interpelacije, u kojoj ministri nisu obavezni da odgovore na sva poslanička pitanja, gde vlast uglavnom ne dozvoljava raspravu o uredno podnesenim građanskim inicijativama (posebno ako ih uzgred ne podržava i neka strana ustanova), konačno u kojoj jedan ministar veruje da skupština samo potvrđuje vladine predloge, a državni sekretar preporučuje sudovima obustavu presuđivanja u određenim sporovima – može biti smatrana demokratskom? U zemlji kojom caruju monopoli, koji omogućavaju bogatstva bez odgovornosti i obaveza. Oligarhičnih bogataša koji upravljaju karijerama stranačkih vođa starijih od stranačkih ustanova i njihovih stranaka koje upravljaju narodnim poslanicima. Uz elitu čija se većina može kupiti za nezarađen stan, a poznata manjina za nezasluženu počast. Konačno, pored naroda čijih 75 odsto pripadnika veruje da država treba da im obezbedi dobro plaćeni posao, jeftino letovanje, besplatno školovanje, dobru penziju i uspešno lečenje, a da za uzvrat ne očekuje sitnicu kakva je porez.
Ima li u takvoj državi uopšte nade za demokratiju?
Verujem da svaki veliki preporod počiva na pojedincima. Samovlasni srpski kneževi i kraljevi i njima slični ministri su i pored svih svojih mana duboko verovali u ideale svog vremena: slobodu, ujedinjenje, prosvetu, narodnu budućnost, napredak... Oni su ponekad i nepismeni slali darovitu decu tih svojih seljaka na najviše škole u gradove koje sami često nisu u životu posetili. Oni su sažaljevali taj neprosvećeni svet kome su pripadali i kome su iz tih, ali i mnogih drugih, razloga želeli dobro. Ako možemo nekako i da objasnimo sve stare i nove mane i nedostatke našeg naroda, kako razumeti nedostojnost važnog dela naše političke, naučne i kulturne elite? U Srbiji postoji navodno proevropska partija koja grdi srpski nacionalizam, a podržava nacionalizme susednih naroda. Za regionalizaciju se zalaže stranka koja je tokom deset godina dodatno centralizovala našu državu. Naravno da je onda eliti kriv narod, a posledice značajnije od uzroka. Zato o regionalizaciji govorimo pre svega kao o stvaranju državnog kapaciteta za još 600-700 poslanika-odbornika i važnoj mogućnosti da regioni (koji inače „ne ugrožavaju državnost Srbije”) učestvuju i u rešavanju pitanja službenog jezika! To uostalom koristi i delu po sopstvenom uverenju nedovoljno plaćene birokratske i umetničke elite. Odatle uverenje da se javni servis može decentralizovati samo uz pomoć Subotice i Novog Pazara. Zadivljujuće su tvrdnje da je onaj ko je za „decentralizaciju” smesta i za „demokratizaciju”, i obrnuto. Zato od države i te kako pomognuti umetnici spremno pišu da su sirotinjska romska naselja, u stvari, „logori”, a svoj život u Srbiji porede sa silovanjem!
Važan deo navedenog plaća upravo „zaostala i zla” Srbija. Srbija koju bi umesto da je prosvete najradije prodali nekakvoj kolektivnoj zabavi tipa „Farme” ili „Dvora”. Mnogi veliki reformatori, umetnici i prosvetitelji su u prošlosti stali nasuprot većine i položili život za svoja uverenja. Sve njih povezivala je nepokolebljiva odanost pravdi, istini i narodu. Kakvi su to reformatori i demokrate koji se mogu prepoznati po mržnji, preziru i, u boljem slučaju, po pohlepi ?
Napredni klub
Čedomir Antić
objavljeno: 17.02.2011.
