Izvor: Politika, 23.Avg.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sport kao kriza zajedništva
Nema velikog igrača bez asketskog stila života i odricanja
Očigledno nešto nije dobro u temeljima našeg kolektivnog sporta, pa bi se valjalo pozabaviti teorijom sporta, jer će nas puka „šacometrijska praksa” dovesti u još jadniju situaciju. Do krize u kolektivnim sportovima došlo je i zbog ugroženosti suštinske dimenzije sporta u kojem se kreativnost počela meriti isključivo interesom i korisnošću, preranom trkom za novcem kojim su opsednuti mladi igrači, a neretko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i njihovi roditelji. Iako su se tek „ispilili”oni prerano ulaze u potencijalnu „ergelu” poznatih svetskih klubova. Istinski sport je prinuđen da brani svoju autonomiju od golog interesa, jer ga često koriste za ciljeve koji su njemu strani.
Kultura drži sport daleko od sebe kao niži oblik postojanja. Treba samo podsetiti da naši univerziteti imaju kantine i bifee, ali ne i igrališta. Da bi se nešto izmenilo, pored navedenih razloga, neophodno je popraviti ulogu fizičkog vaspitanja i sporta u školskom sistemu, kao pretpostavku za ključni doprinos kvalitetnom vrhunskom sportu ali i obrazovanju.
Hedonistički stil života mladih u velikoj meri je gurnuo bavljenje sportom na marginu. Stasala je jedna generacija hedonistički usmerene omladine koja ne trpi odricanje ni od čega. Da bi se postigao uspeh ne samo u sportu, nego u bilo kojoj drugoj delatnosti, moraju se steći neke navike koje su kod nas na niskoj ceni. Izgleda da se na ovim prostorima upornost i volja podvode pod „odricanje”, a mediji ponekad do neukusa razvlače i propagiraju ove teme. Zaboravlja se da nema velikog igrača bez asketskog stila života i odricanja, i da samo oni mogu zaustaviti tegobni neizbežni poraz.
Poslednjih godina svedoci smo vremena preokreta u sportu i preorijentacije ka individualnim sportovima. Roditelji postaju sve više zainteresovani i deca se više ne poveravaju olako klubovima i ekipama. Nastupa vreme porodičnog biznisa, svojevrsne sinteze porodičnog i individualnog postignuća u sportu. Porodica ulaže u svoju decu, a sport postaje porodični biznis. Istovremeno se državi odašilju jasni signali da slabo brendira naš sport i da sa njegovog konta skida profit samo onda kada se postignu uspesi, da bi se ojačao sopstveni publicitet. Individualističke vrednosti koje su sve izraženije u porodičnim relacijama odražavaju se i na uspeh individualnih sportova. Tradicionalni porodični obrasci se gube, dete se na neki način instrumentalizuje i postaje izvor zarade za sebe i svoju porodicu.
Treba napomenuti da su svi akteri koji učestvuju u građenju kolektivnih sportova jednako relevantni. Na primer, za trenere je značajan entuzijazam, koji je u vremenima kada smo nizali velike uspehe bio zarazan. Treneri moraju svoj posao raditi sa oduševljenjem, jer samo oduševljen može da oduševi. Procesi stvaranja tima su tegobni, jer se zaboravlja da je nekad lakše naučiti igrača da vodi loptu nego voditi igrača.
Došlo je i do krize organizovanja i upravljanja u kolektivnim sportovima koja se ogleda u tome da su mnogi više uzimali nego davali sportu. Kad se sportska supstanca počela topiti, oni su napuštali sport, terajući ga da se okrene sam sebi.
Svemu tome je doprinela i slaba sportska i društvena kritika koja često nije prihvatala nepovoljne signale sa tribina. Nevolja sportske i društvene kritike sastoji se u tome što za predmet ima samo vidljivi deo sporta. U eri istraživačkog novinarstva sve češće susrećemo komentatore koji su na ivici navijačkih strasti.
Naravno, nisu svi kolektivni sportovi podjednako obuhvaćeni krizom. Neki su uspeli da je izbegnu i da budu izvan kriznog okvira. Najbolji primer za to su vaterpolisti koji u kontinuitetu osvajaju medalje. Za sve nas oni su godinama predstavljali sliku izvan rama.
Sociolog, profesor univerziteta
Dragan Koković
objavljeno: 24.08.2012.
