Izvor: Politika, 05.Feb.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sporovozna urgentnost
Šta je apsurdno u „novom velikom uspehu našeg zdravstva”?
Jasna vizija i njeno uvažavanje nisu na ceni u našem društvu, pa sledstveno, ni u zdravstvu. Tako je, još u „velikoj” Jugoslaviji, Vojnomedicinska akademija postala pionir u lečenju srčanih mana, mada je prevashodna misija trebalo da joj bude zbrinjavanje rana i povreda. U javnosti se najviše i afirmisala u oblasti urođenih i stečenih oštećenja srca, ali je zato za jednog od najpoznatijih general-pukovnika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada je doživeo prelome kostiju, spas potražen u civilnoj ustanovi za ortopediju i traumatologiju. No, imalo se, moglo se.
U sadašnjoj već poslovično dramatičnoj besparici srpskog posrnulog zdravstva izuzetno je važno da se oskudna sredstva troše što racionalnije, što znači da se ne dupliraju kapaciteti, a posebno ne po cenu zapostavljanja osnovne namene ustanove. Ova zdravorazumska logika obično podlegne testu održivosti u našoj izvitoperenoj praksi.
Poslednji primer je ponosno obnarodovana vest da je u Urgentnom centru obavljena prva laparoskopska operacija raka debelog creva („Politika”, 28. januara). Obećanje stručnjaka te ustanove je „da će se truditi da za šest meseci ove operacije postanu rutinske”, a šef Prijemne hirurške ambulante Urgentnog centra objašnjava kako su „zahvaljujući novoj upravi bolnice, uspeli da dobiju uređaje za obavljanje ovih intervencija, ali i da odu na dodatne edukacije u Hrvatsku i Mađarsku”.
Šta je apsurdno u ovom „novom velikom uspehu našeg zdravstva”?
Prvo, Urgentni centar je radna jedinica Kliničkog centra Srbije, na čijoj se Klinici za gastroenterologiju takve intervencije dugo rade. Drugo, određeno je da Urgentni centar bude „ustanova u oblasti zbrinjavanja urgentne patologije grada, republike”. Po Vujakliji, urgentan znači „hitan, prešan, neodložan”, pa u domen rada takve ustanove nikako ne spadaju hronična stanja, a posebno ne maligni tumori (naravno, ukoliko ne dođe do naglog pogoršanja).
Ko god je imao nesreću da se nađe u pretrpanim hodnicima Urgentnog centra i da se probija između isprečenih nosila zna koliko je dragoceno skratiti period čekanja za sve donete nesrećnike, bilo da su u komi, da krvare, povraćaju, bore se za dah, unezvereno gledaju u polomljenu kost koja im viri kroz kožu bilo da duhom blude u svom intoksiciranom svetu. Kakve koristi oni imaju od lekara koji skoro celo svoje radno vreme provede baveći se takozvanom hladnom hirurgijom (za operaciju o kojoj je reč potrebno je bar tri-četiri sata)? Kada operacije raka „postanu rutinske”, na koga prelazi problem „zbrinjavanja urgentne patologije grada, republike”?
Jedino do sada ponuđeno objašnjenje za ovu apsurdnu situaciju je da je reč o kolegijalnoj usluzi lekarima u Urgentnom centru kako bi zakazivanjem operacija popravili svoj dohodak (od hitnih stanja nema vajde). Cinično nam zvuči takvo tumačenje, ali ostajemo skeptični dok se ne oglase nadležni.
Nesumnjivo je da je to njihov dug javnosti.
Univerzitetski profesor
Zoran Radovanović
objavljeno: 05.02.2013.
