Izvor: Politika, 02.Jul.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spomenik ljudskoj dobroti
Kako je šestoro siročića iz Buđeva kojima su Nemci 1943. pred očima streljali roditelje uspelo da preživi
Milatovići u Dragačevu – Ružica Rakočević (60) onomad je iz Čikaga prvi put došla u Milatoviće na očev grob, zapalila voštanicu i oplakala roditelja. Minulog 14. juna bila je prva godišnjica smrti Ljubiše Rakočevića (1928), majstora iz Kraljeva, koji je pred odlazak sa ovog sveta zavetovao ćerku u Americi da nikad ne zaboravi dobročinitelje njihove kuće.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– U nedelju 2. maja 1943. u Buđevu na Pešteri Nemci su streljali, pred očima njihove nejači, Danila i Nerandžu Rakočević, koja je nosila sedmo dete. Tata je tada, sa 15 godina, bio najstariji od šestoro siročića koji su krenuli u zbeg i preživali blagodareći sreći i ljudskoj dobroti – kaže Ružica Rakočević za „Politiku”.
Zatim nam potanko niže tu nebivalu priču.
– Tugujući za mrtvim roditeljima koji su ostali da leže iza kuće, tata je poveo sirotane sa narodom kojeg je okupator sprovodio preko Golije ka Ivanjici. Uz njega su bili braća Radiša (8) i Radomir (5) i sestra Vinojla (11), a u poslednji čas uspeli su da iz kolevke u kući dograbe i ponesu i najmlađu sestricu Mlađenku, koja nije bila navršila godinu niti prohodala. Četvrti njihov brat Dragiša (9) bejaše čuvao ovce na jednoj uzvišici tog dana i njega je dohvatio drugi rukavac srpskog zbega i odveo ka Sjenici.
Ružici će navek u sećanju ostati očeva priča o tome kako su usput ostavili Mlađenku.
– Iako sami nejaki, nosili su je naizmenično kroz gorski besput, tegleći i stvari koje su im i Nemci natovarili na slabačka leđa. Tata i Vinojla vrebali su priliku da Mlađensku spuste blizu neke kuće, ne bi li je ko lakše spazio i učinio da preživi. Spustili su je u voćnjaku u Lukama kod Ivanjice, gde je bebu pronašao meštanin Sredoje Benović i odgajio u svojoj kući. A četvoro malih Rakočevića, idući dalje, obrelo se u gornjem Dragačevu.
Tu su ih domoroci primili kao rođenu decu, odgajili i stvorili ljude koji su kasnije otišli svojim putem i svi osnovali porodice.
– Tatu je najpre primio Petar Kaplarević iz Milatovića, a kasnije je prešao da živi u porodicu Steva Ćurčije iz istog sela. Radišu je uzeo Dušan Kaplarević iz Milatovića, a Radomira je usvojio Velimir Kaplarević iz istog sela. On je u znak zahvalnosti svom prezimenu dodao i Kaplarević, a svi su ga zvali Buđo, po rodnom selu. Vinojlu je primio Radojko Radičević iz Kaone i iz njegove se kuće udala u Kraljevo. A Dragiša je nekim svojim putem stigao do vojne škole i postao oficir. Danas je sa stanom u Beogradu i jedini je još živ od tih šestoro ratnih stradalnika.
Sva imena dobročinitelja i usvojitelja Ljubiša Rakočević uklesao je na svoj nadgrobni spomenik podignut za života u Milatovićima, pored bratovljevog, jer je to mesto uzeo za svoje rodno selo.
– Tata mi je stalno, telefonom ili preko skajpa, napominjao da nikako ne zaboravim te porodice u Milatovićima, Roćevićima, Kaoni i Lukama i da im na neki način prenosim duh zahvalnosti, koji nosim u sebi, kao i svako u Rakočevićima. Kad sam ovih dana prvi put ušla u meni nepoznatu kuću, prvu do groblja u Milatovićima, neki mladi ljudi odmah su shvatili da sam „ćerka Buđovog brata”. Koga sam srela za ovih nekoliko dana, njemu sam se zahvalila u ime Rakočevića. Takvi ljudi su čast i ponos našeg naroda. Odrasla sam bez rodnog sela, koje je nestalo u ognju, bez dede i babe kojima se ni grob ne zna, ali sad se vraćam u Čikago sa osećajem da, mi ovde, u Dragačevu, ostaje deo porodice – veli Ružica Rakočević.
.jpg)
