Izvor: Vostok.rs, 19.Avg.2016, 12:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Špijunske i druge igre
Početkom januara 1941. godine konjički potpukovnik Uglješa Popović, šef Servisa tajne službe Vojske Kraljevine Jugoslavije, dobio je naređenje da se hitno javi načelniku Glavnog generalštaba, đeneralu Petru Kosiću. Đeneral ga je posadio u stolicu i počeo priču. Reč je o podacima od ključnog značaja za odbranu zemlje, rekao mu je. Profesionalni vojnici osećali su da je rat neminovan, da je vrlo blizu, pa se na sve strane kopalo za podacima o snazi i namerama protivnika.
A Popović je po prirodi stvari bio upućen, pošto je vrlo dobro znao koliko, već godinama, ima nevolja s nemačkom agenturom. Svako malo nahvatali bi nekog špijuna, najčešće na delu. Nevolja je bila što bi se većina ubrzo našla na slobodi. Ponekog bi i proterali, ali su se oni vraćali, što pod drugim imenima, što pod svojim, samo na drugom položaju. Tako su se vojni atašei vraćali kao novinari, a stručnjaci za privredu postajali veoma zainteresovani za gajenje lekovitog bilja. Još ako to bilje raste u blizini vojnih objekata, sreći nikad kraja. I sve to pod diplomatskim imunitetom. Bivalo je i da uhvate čoveka s nekim važnim planovima u rukama, na primer, rasporedom aerodroma, a ovom je u zvaničnom opisu posla bila trgovina svinjama. Onda bi se taj „svinjar” pozvao na diplomatski imunitet, očas posla bi se u Glavnjači stvorilo pola nemačke ambasade, a veselnik lepo ispraćen preko granice.
Vrlo važne liste
Vidno iznerviran takvim prilikama, Popović je pažljivo slušao đenerala Kosića. Ovaj je tražio da šef Servisa za deset dana pribavi podatke o stanju u Rumuniji i Mađarskoj, pre svega o brojnom stanju nemačkih trupa prispelih u komšiluk. Primećeno je da ih je tamo sve više, a komandante tenkovskih divizija svakako nije previše zanimala lepota Mađarske ili Rumunije. Naš Generalštab ocenio je da je to neka vrsta pritiska na Jugoslaviju. Bilo bi lepo da saznaju sve što mogu o a tiče se bezbednosti zemlje. I to od 15. decembra 1940. do 1. januara 1941. godine.
Potpukovnik Popović pokušao je da objasni da načelnik Kosić svakog jutra nalazi obaveštajni izveštaj o svim značajnim pitanjima na svom stolu, a tu su i podaci o novim nemačkim trupama na granicama. Međutim, Kosić nije bio zadovoljan, pošto se ti izveštaji nisu slagali s onima koje su slali diplomatski i vojni predstavnici koji su u narečenim zemljama delovali po zakonu. I želeo je tačan izveštaj. Potpukovniku Popoviću nije ostalo drugo do da se pod hitno baci na posao.
Šef Servisa proveo je nekoliko sati u svojoj kancelariji. Tražio je da mu donesu dosijee svih veza koje imaju u pograničnom području Rumunije i Mađarske. Iz gomile hartija izdvojio se karton jedne naše istaknute „obaveštajne antene”. Čovek je radio na rumunskoj železnici, i to kao otpravnik na jednom važnom železničkom čvoru, u blizini granice. Još otkako je zavrbovan, a to je bilo godinu dana ranije, naloženo mu je da skuplja takozvane prometne liste. Koliko je vozova prošlo kroz stanicu, šta su od toga bili vojni transporti i slično. Ništa tu nije bilo doslovce koja se jedinica ili materijal prevoze, ali na osnovu broja osovina vagona, vrste tovara i takvih podataka stručnjak je lako mogao da izračuna o čemu je reč. To je stara i poznata metoda među obaveštajcima, još je ruski hemičar Mendeljejev na sličan način došao do formule bezdimnog baruta, samo na osnovu broja vagona sa hemikalijama u određenoj kompoziciji.
Sada su te prometne liste bile pred Popovićem. Onaj železničar ih je uredno dostavljao, ali se ti podaci nisu slagali s onima dobijenim drugim kanalima. Đeneral Kosić bio je u pravu, nešto nije bilo u redu. Samo, ko potura lažne podatke?
Folksdojčer na zadatku
Zbog važnosti zadatka Popović je rešio da sam istraži slučaj. Spremio se na put. Snabdeo se ispravama, naravno lažnim, i odelom kakvo običavaju da nose seljaci u tim krajevima. Zapucao je ka rumunskoj granici. Tamo je, uz samu granicu, na nekom imanju, živeo otac onog železničara. Kako je imao neke kućice i na drugoj strani granice, to je često, više puta dnevno, prelazio granicu, pa na njega više niko od graničara nije obraćao pažnju. A da sve bude lepše, i otac je bio povremeni saradnik Servisa. A Popović je njemu povremeno činio sitne usluge, tako da su bili stari znanci.
Tako se 12. januara 1941. godine pojavio na imanju starca. Potpuno sam, bez pratilaca. Obilazio je oko kuće, dozivao ga, ali nigde nikog. Sačekaće ga. Dok je sedeo ispred kuće i duvanio, došao je neki čovek. Predstavio se kao Hans Veber, folksdojčer iz okoline. Popoviću se to ime odnekud učinilo poznato. Pa da, to je jedan od saradnika Servisa. Preko njega su one prometne liste dospevale gde treba. Popović nije mogao da se seti ko ga je i kad zavrbovao, ali je bio sigurna veza. Bar je tako delovao, a i o njemu nije bilo nikakvih uznemirujućih podataka. Da je postojala trunka sumnje u Vebera, potpukovnik Popović svakako bi odavno saznao za to. Zbog svega toga, posle nekoliko minuta se predstavio. Veber prvo nije verovao, zbog izgleda. Pa ne biva da se potpukovnik, pritom šef Servisa, šetka po banatskim bestragijama, bez pratnje, obučen u seljačko odelo, sa sve pola ovce u obliku šubare na glavi. Ipak, Popović ga je brzo uverio u svoj identitet. Veber ga je uputio dalje, onaj starac sigurno je negde dublje u imanju. Evo, on će da ga odvede.
Zaista, posle nekoliko minuta videli su domaćina kako skuplja šašu i slaže je na sanke. Veber ih je ubrzo napustio, a Popović je mogao da otkrije pravi razlog svog dolaska. Zamolio je starca da ga svojim sankama prebaci preko granice, kako bi njegovom sinu predao neke naloge i zaostale plate. Da potvrdi ozbiljnu nameru, starcu je dao dvadeset pakli izoznih cigareta. Paor se malo snebivao, bilo mu je neprijatno da takvog gospodina vozi na neuglednim sankama. A i graničari znaju njega, ne i njegovog gosta. Ako se desi da ih nagaze, lako može da dođe do ozbiljnih nevolja. Ionako su u ovo nesigurno doba vrlo nervozni i laki na obaraču. Međutim, Popović ga je ubeđivao, i to tako što je predložio da legne na dno sanki, pa starac preko njega nabaca nekoliko naramaka šaše, i tako skriven pređe granicu. Dobro je obučen, neće mu biti hladno, a pošto duva sa svih strana, ima i dovoljno vazduha. Samo neka na sanke stavi tačno onoliko šaše koliko svaki dan nosi preko granice.
Starac je pristao. Granicu su prešli bez ikakvih teškoća. Rumunski graničari su ih zaustavili, ali im je starac tutnuo malo rakije, da se zagreju na onoj hladnoći, i nastavili su dalje. Čim su im videli leđa, Popović je izašao ispod šaše i zauzeo mesto iza kočijaša. Nije želeo da izaziva sumnju, kad jednom stignu pred sinovljevu kuću. Čoveka koji izlazi ispod snopova šaše neko je lako mogao da primeti i prijavi. A onda bi se pitali šta šef obaveštajne službe traži u stranoj zemlji, i to maskiran. Zato je najnormalnije sedeo do starca, dok je ovaj gonio konje.
Kundakom u rebra
Kad su konačno došli do železničarske kuće, unutra nije bilo nikog. Nema veze, možda mu smena još nije završena, ući će unutra, starac je imao ključ. Zaista, sat vremena kasnije došao je i otpravnik. Nemalo se iznenadio kad je video potpukovnika Popovića. Do tada ga je sreo samo jednom, u uniformi. Brzo je počeo da zagleda po kući, pa kroz prozor. Očigledno se uplašio. Navukao je zavese, da niko ne može da ih vidi. Popović ga je nekako umirio i isplatio mu zaostale prinadležnosti. Železničar se tek tada opustio. Potpukovnik je iskoristio trenutak i tražio prometne liste za navedene datume. Ovaj ih je zamolio da se malo pomere, sklonio tepih u stranu, otkovao jednu dasku u podu i odatle izvadio koverat.
Unutra su bile liste. Koverat je bez reči predao potpukovniku. Ovaj je ovlaš pogledao papire, uverio se da su svi na broju i naredio da se što pre kreće put granice. Valjalo je opet izbeći patrole. Predložio je starcu da ga on samo odbaci u blizinu granice, pa će on sam preći, već je počeo da pada mrak. Starac je odbio, nije dolazilo u obzir da se gospodin potpukovnik izlaže takvoj opasnosti. On će njega lepo da vrati do mesta gde ga je i preuzeo, sakrivenog pod nekim džakovima, pa neka posle sam gleda gde će i šta će. Tako je i bilo.
Starac ga je istovario na svom imanju, s naše strane granice, i potpukovnik se dao na put. Polako, nogu pred nogu, ipak je obavio zadatak. Sad je sve delovalo znatno lakše. Šta može da se desi, u svojoj je zemlji? A onda se iz mrklog mraka čulo:
– Stoj!
Popović je stao, kao ukopan. Ko li je sad?
– Ruke uvis!
A onda je iz nekog šiblja izašla žandarmerijska patrola. Vođu patrole zanimalo je šta neko obučen kao seljak traži na seoskom putu, duboko u ataru, u taj kasni sat. A još ne govori kao seljak iz tog kraja. Njemu je tu nešto opasno sumnjivo. Popović se predstavio i tražio da ga vode kod nadređenog. Ionako je krenuo kod njega, po službenom poslu. Žandar mu je mirno rekao da će ga svakako odvesti kod komandanta, ali prethodno u zatvor, dok provere ko je i šta je. Da on lepo malo odspava u buvari, pa, ako je čist, odvešće ga gde god treba.
Tamo su se dovukli posle dva sata, a usput je potpukovnik Uglješa Popović imao priliku da se lično uveri u suptilnost žandarma. Poneki kundak u rebra, kada im se učinilo da se vuče po putu, uz sočne psovke. Ni kod vodnika nije bio bolje sreće. Ovaj se izdirao na njega, nekoliko puta je hteo da ga odalami, a uporno mu je pretio streljanjem, kao špijunu. Zna on, samo se špijuni motaju oko granice u nedoba. Uglješa ga je ipak nekako namolio da zove šefa pogranične policije. Bio je toliko uporan da je žandarmerijski oficir na kraju poklekao. Čim ovaj toliko traži tog šefa, možda stvarno ne laže? Ubrzo je dojurio šef granične policije, postrojio žandarme i oslobodio Popovića. Kad ga je video iznurenog i samo malo izubijanog, počeo je da urla na njih, pretio im premeštajem u daleke i opasne krajeve, sve dok ga Uglješa nije smirio. Ljudi su vršili dužnost, doduše malo revnosnije, ali takvo je vreme.
Napad s leđa
Dok je čekao automobil iz Beograda, malo je pregledao one papire koje je dobio od železničara. Sve je bilo u redu, liste su bile vrlo iscrpne. Samo, neki crv ga je jeo. Nije znao šta ne valja, samo je nešto delovalo čudno. Konačno se setio. Na ovim listama i na onim koje je dobijao u Beogradu rukopis je bio za nijansu drugačiji. Kao da je neko menjao podatke. Iskusnom obaveštajcu to je upalo u oko. Jednostavno, bio je izvežban da obraća pažnju na takve sitnice. Ali mu nije bilo jasno o čemu se zapravo radi. Ko je mogao da menja podatke?
Nije bilo previše vremena za razmišljanje. Njegov stalni pratilac dovezao je automobil. Krenuli su za Beograd. Na putu je počeo da ih hvata mrak, pa je Uglješa zapovedio da prenoće u Kikindi. Mogu da večeraju, a nigde ne žure. Nastaviće zorom.
Potpukovnik Popović i pratilac seli su u neku kafanu. Dok su večerali, nije mogao da se otme utisku da ga neko posmatra. Nekoliko puta se naglo okretao, ali su svi za okolnim stolovima bili zabavljeni jelom. Niko na njih nije obraćao pažnju. Ipak, onaj osećaj i dalje je bio tu. Pogledao je kroz izlog. Tamo je bio neki čovek. Na nesreću, brzo se okrenuo i nestao, pa Popović nije mogao da ga prepozna.
Završili su večeru, platili račun i izašli na vazduh. Potpukovnik je hteo da prošetaju do smeštaja. Prijaće im pred spavanje. Zabavljeni razgovorom, nisu obraćali previše pažnje na prolaznike. Prošli su pored nekog ulaza. Ulica mirna i tiha. Pusta. Odjednom, praktično niotkuda, neko je skočio Popoviću na leđa. Pokušao je da se okrene, samo da bi video da mu se i pratilac rve s nekim nepoznatim. Napadač je pokušao da ga davi nekom palicom. Nekako ga je stresao s leđa, samo da bi ga ovaj iz sve snage opaučio po glavi. Uglješa je osetio kako polako gubi svest i tone. Nagonski je nabio ruku u džep, gde je napipao revolver. Kao da ga je hladan čelik izbistrio.
Izvadio je oružje i u trenu ispalio dva-tri hica ka napadaču. Ovaj se zaustavio u pokretu, a onda trgao unazad. Metak ga je odbacio. Pao je. Uglješa se okrenuo pratiocu, koji se i dalje rvao s neznancem. Naciljao je u njega, ali nije smeo da puca. Plašio se da će pogoditi svog čoveka, pošto su mu se u onom gušanju na nišanu nalazili čas jedan, čas drugi. Sekund kasnije, čuo se prasak i napadač je pao. Uglješin pratilac dohvatio se pištolja i pucao kroz džep. Pogodio je.
Dok su zagledali ko je i šta je taj napadač, zaboravili su na onog prvog. Odjednom, onaj prvi, za koga su bili ubeđeni da je mrtav, digao se i dao u beg. Oficiri su nagrnuli za njim i ubrzo ga stigli. Uglješin pratilac oborio ga je na zemlju i čvrsto držao. Kad je Popović prišao, mogao je da vidi ko ih je to napao. Čvrsto pritisnut, s licem u prašini, ležao je Hans Veber, onaj folskdojčer. Agent Servisa. Jeste bio ranjen, ali ne previše teško da ne bi mogao da im ispriča otkud on tu i šta pokušava.
Čovek je bio dvostruki agent, radio je i za Servis i za nemačku obaveštajnu službu. Upravo je on, kao stalna veza, menjao podatke na onim listama. Sa saradnikom je napao Popovića, kako se „bušenje” ne bi otkrilo. I što se njega tiče, ispunio je zadatak prema svojoj pravoj otadžbini, Rajhu. I sad mogu s njim šta god hoće.
* * *
U svojim sećanjima, objavljenim sedamdesetih godina prošlog veka, Uglješa Popović samo ovlaš pominje ovaj slučaj. U nekim drugim dokumentima o njemu ima daleko više podataka. Ali, nigde se ne pominje šta je posle bilo sa Veberom. Pošto je bio državljanin Kraljevine Jugoslavije, teško da je prošao kao oni stalno hvatani špijuni s početka ovog teksta. A potpukovnik Uglješa Popović predao je liste i izveštaj načelniku Glavnog generalštaba. Đeneral Kosić bio je vrlo zadovoljan. A i našli su krticu. Popović mu nije pominjao dogodovštine sa granice, a na pitanje zašto je išao lično, kao šef Servisa, kad je mogao glavu da izgubi, odgovorio je – glavu i nekako, ali šubaru nikako. Bila je pozajmljena.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Risti
Zabavnik
