Izvor: Politika, 19.Apr.2013, 15:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spektakl zombija
Dokolica vredi para
Dok se čovečanstvu preti nuklearnim oružjem, a ljudi gladuju širom sveta, građanima Srbije stiže antidepresiv u vidu rijaliti programa za dnevnu razonodu praznih stomaka i odgovora na nezadovoljstvo sopstvenim životima. Recept za upotrebu ovog antidepresiva je veoma jednostavan: sedi i gledaj u televizijski ekran, a u pauzama koristi ostale medije da saznaš ili razmenjuješ informacije koje poseduješ o dešavanjima i akterima ovakvih programa. Davno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je još Julija Kristeva povezala odnos vlasti i dokolice kada je rekla da država uspeva da uguši intelektualne pobune i revolucionarne poduhvate upravo preko rastućeg broja mogućnosti za zabavu i razonodu; samo nije računala na činjenicu da u 21. veku ekonomija kontroliše vlast, a ekonomiji naša dokolica odgovara jer u tom periodu može da deluje. Dokolica vredi para, a moderne strategije propagande to znaju da iskoriste na najbolji način, jer uvođenje robnih marki u programe ovakvog tipa u televizijskom zombiju bude potrošačkog zombija.
Luj Altiser je govorio o kapitalističkoj mašineriji koja sama sebi obezbeđuje stalnu proizvodnju, uslove i sredstva, a sve u cilju funkcionisanja kapitalističkog toka, te da škole, verske ili vojne institucije treba da budu neodvojivi deo celokupnog sistema da bi kapitalizam funkcionisao. Potreba za stalnom proizvodnjom nameće sektoru propagande zadatak da obezbedi zombiranje potrošača i njihovu neprekidnu vezu sa prekomernom potrošnjom. Zombi kapitalizam odgađa naplatu koliko god može, i demokratiju zamenjuje dužničkim ropstvom, a upravo je ukidanje ropstva bilo koje vrste ono protiv čega se borimo vekovima.
Već prvi proleterski pokreti krajem 19. i početkom 20. veka žestoko su se borili za prava radnika i njihovo pravo na slobodno vreme, koje je ovom veku kapitalizam uspeo da integriše u tok kapitalističke razmene. Zarobljeni sopstvenim medijatizovanim prividom stvarnosti, nesposobni smo da se odupremo perfidnim mehanizmima koji nas uvlače sve dublje u vrtlog toliko snažan da ni cela država ne može da se odupre, a nekmoli pojedinac. Umesto da gledamo sopstveno potonuće i budućim generacijama ostavimo pre svega intelektualnu pustoš, krajnje je vreme da se trgnemo i ograničimo sopstvene potrebe shodno realnim mogućnostima. Inkorporiranje ovakvih shvatanja kreće od osnove društva, porodice, a potom i duž obrazovnog sistema. Ukoliko uzmemo porodicu kao osnovnu jedinicu mere za prvobitno shvatanje sistema vrednosti, shvatićemo da je odgovor za odupiranje kapitalističkoj menažeriji upravo u gajenju i podizanju tradicionalnih vrednosti unutar porodice, a zatim u najranijem periodu obrazovanja. Mediji su davno postali glavni učitelji, od same kolevke, nesebično dajući razne informacije koje pojedinac bezrezervno prihvata, nemajući mogućnost ni da ih proveri. Da bi se zaustavila zombijevska pandemija raznoraznih medijskih sadržaja koji promovišu nasilje, pornografiju, pad morala i prizemna uživanja, neophodno je uključiti sve državne aparate. Dopustili smo da nam velike korporacije prekomedija nameću stilove života i prikazuju kojim idealima da se rukovodimo. Prilagođavanje onome što nam mediji nameću udaljava nas od prihvatanja sopstvene stvarnosti, a ukoliko se na trenutak i dozovemo stvarnosti, to nas toliko zaboli, da nam je lakše da se opet ušuškamo u onaj lepši medijatizovani život.
Apelujmo na sve one koji mogu da preokrenu ovakav način gledanja na svet, pozovimo se na istinske vrednosti, a pre svega na pitanje: šta ćemo ostaviti svojoj deci? Odgovor treba tražiti u davanju mogućnosti da se čita često složen metajezik današnjih medijskih sadržaja, koji će prekopredmeta kao što su medijska pismenost, kritičko mišljenje i estetika medija biti uključeni u obrazovni sistem. Jedini način da ne podržimo zombijevski spektakl i da ne ostanemo u medijskom mraku jeste – da naučimo kako da opet upalimo svetlo.
Magistar, teoretičar medija, Udruženje građana za umetnost, kulturu, medije i društvena pitanja ,,Mladi grašak”
Katarina Šmakić
objavljeno: 19.04.2013.
