Izvor: Politika, 19.Jul.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Specijalno vaspitanje
Nova koncepcija pretvara roditelja u objekat države kojem je dato uslovno pravo da svoje dete servisira po strogo propisanim pravilima
U vremenu svakojakih iskušenja najzad jedna dobra vest: u srpskoj porodici budućnosti neće postojati konflikti i povišeni tonovi – tako bar predviđa prednacrt novog građanskog zakonika. Naravno, da bi se stiglo do tog cilja prvo mora da se raščisti sa nekim varvarskim navikama, kao što je svako fizičko kažnjavanje dece, pa i ono koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni teorijski ne može da ostavi bilo kakve posledice. Da roditelj lišen svog omiljenog vaspitnog sredstva ne bi previše lutao, pored onog što ne sme, njemu je propisan i niz obaveza kao što je dužnost da ,,uzme u obzir mišljenje deteta o svim pitanjima porodičnog života koja ga se tiču” te obaveza da kod njega razvija ,,poštovanje prema životnoj sredini”.
Dr Olga Cvejić-Jančić, jedan od članova radne grupe za izradu građanskog zakonika, objašnjava kako se tradicionalan odnos prema detetu zasnivao na ideji da je dete objekat roditeljske vlasti i roditeljskih prava. I to zaista zvuči sumorno – bar dok se ne upoznamo sa novom koncepcijom, koja roditelja pretvara u objekat države kojem je dato uslovno pravo da svoje dete servisira po strogo propisanim pravilima.
I čudnim spletom okolnosti, ta pravila, koja jesmislilagrupapravnika, ponajviše liče na pravila nekog sterilnog debatnog kluba. To je posebno ironično za jedan tobože progresivan zakon jer je u totalnoj suprotnosti sa nalazima naučne psihologije u poslednjih nekoliko decenija koji nedvosmisleno pokazuju da su i najracionalniji ljudi – a kamoli deca – veoma ograničeni u spremnosti da promene svoje mišljenje i ponašanje suočeni i sa najjačim argumentima.
Dakle, dok savremena psihologija brzim koracima odmiče od teorije razuma kao glavnog pogona ponašanja, nama se serviraju prevaziđene hipi-teorije o mudrom, samosvojnom detetu, kritičnom prema svemu ali uvek voljnom da uvaži racionalne argumente. Jer ako dete odbija da posluša roditelja, implicira naš zakonodavac, to može da bude samo zato što mu roditelj nije svoj zahtev dovoljno dobro obrazložio, ili zato što se ne trudi dovoljno a sasvim moguće i zato što sam zahtev nije opravdan. Zapravo, dečja neposlušnost je šansa za roditelja da stavi prst na čelo, jer on od deteta ima da nauči makar onoliko koliko i dete od njega.
Vrlo malo psihologa će da preporuči telesno kažnjavanje u opštem slučaju. Ni najzagriženiji ne tvrde da su roditelji bezgrešni u svojoj proceni dečjih interesa. Ali izbor između nesavršenih roditelja i sholastičkog raja u kojem strpljivi roditelji i razumna deca razmenjuju kvalitetne argumente ne postoji. Izbor postoji samo između toga da li odluke o interesima deteta bolje donosi njegov roditelj, koji ga zna od rođenja i koji je za njega vezan najjačim emocijama poznatim prirodi, ili plaćeni ,,stručnjak” koji je na temu vaspitanja pročitao nekoliko stotina stranica iz ko zna kojih izvora i za koje je svako konkretno dete jedno od stotinu slučajeva koji čekaju ,,obradu”.
U knjizi američkog novinara Ričarda Vekslera ,,Prave žrtve rata protiv zlostavljanja dece” ilustrovao je kako sistem zaštite dece, napravljen iz dobrih namera da ih zaštiti od pravog zlostavljanja, u praksi kreira perverzne podsticaje koji na kraju od dece pravi žrtve. Zbog ogromnog broja anonimnih dojava i politike preventivnog odvajanja dece od roditelja da bi se predupredilo najgore, broj oduzete dece je tako veliki da se ona šalju u problematične hraniteljske porodice i sirotišta gde spavaju na podovima i u kojima su izloženi daleko većem riziku pravog zlostavljanja, dok očajni i obespravljeni roditelji dokazuju svoju nevinost u nepravednim i ponižavajućim sudskim procesima.
A ako stvari tako stoje u jednoj daleko bogatijoj i bolje organizovanoj zemlji, i to prilikom rešavanja problema zlostavljanja a ne običnog fizičkog kažnjavanja, na osnovu čega očekujemo da će u zemlji u kojoj se praktično svi slažu da ne funkcioniše ni sudstvo, ni zdravstvo, ni obrazovanje ni državna uprava, da funkcioniše socijalna služba? Uopšte, otkud u jednoj zemlji nevaljalih i zaostalih roditelja toliki broj osvešćenih socijalnih radnika i finih hraniteljskih porodica? Dok je sajedne strane na delu apsurdno izjednačavanje moći rasuđivanja roditelja i njihove nezrele i nesamostalne dece, s druge strane se proglašava postojanje prave provalije mudrosti između tih roditelja i pendrekom opremljenih (a o konkretnom detetu potpuno neobaveštenih) ,,stručnjaka”.
Interesovanje koje je ovaj prednacrt izazvao u srpskoj javnosti je poražavajuće malo, naročito u odnosu na pažnju koju kako ,,patriotski”, tako ,,proevropski” mediji i čitaoci pokazuju prema maltene svakoj međunarodnoj temi – od brzine železnice u Kini do vlasničke strukture američkih federalnih rezervi. Sve dok je uređenje sopstvene porodice i države poslednje,a zamajavanje svetskom politikom prvo na listi prioriteta, stanje u Srbiji se jednostavno ne može popraviti.
Željka Buturović, doktor psihologije
objavljeno: 20.07.2011
.jpg)
