Izvor: Blic, 30.Okt.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spavao sam s pištoljem ispod jastuka
Spavao sam s pištoljem ispod jastuka
Zagrebački nedeljnik 'Globus' objavljuje u najnovijem broju prvi deo ekskluzivnog razgovora sa Antom Markovićem, poslednjim premijerom SFRJ, u kojem on prvi put nakon dvanaest godina govori o raspadu države i početku rata. Razgovor je obavljen pre početka Markovićevog svedočenja u procesu Slobodanu Miloševiću u Hagu, a 'Globus' će ga objaviti u nekoliko nastavaka.
Na pitanje zašto je ćutao 12 godina, Marković odgovara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je tako odlučio zbog više razloga, a jedan od njih jeste to što u celoj Jugoslaviji vreme 'nije bilo zrelo za bilo kakav ozbiljan razgovor' jer su ljudi 'verovali u ono što su im njihova rukovodstva govorila', a on nije 'odgovarao nijednom' rukovodstvu. Odbio je i da sudeluje u emisiji koju je BBC snimao o smrti Jugoslavije, ali je pogledao snimljeni materijal i dao neke sugestije, a oni su mu poklonili jednu kasetu da je presluša - snimak razgovora Tuđmana i Kadijevića 'u vreme kad se vodila bitka za Šibenik'. Na pitanje zašto su mu dali tu kasetu, odgovorio je: 'Zato što se otprilike polovica tog razgovora između Kadijevića i Tuđmana odnosila na mene'. Kadijević je o njemu govorio 'vrlo loše', a Tuđman je 'samo pitao, nije potvrđivao ništa'.
Naglašava da je on 'nudio put u Evropu, a nacionalisti put u prošlost', da su mu ljudi na skupovima pružali podršku, 'govorili da im u Jugoslaviji nikad nije bilo tako dobro, imali su dobre plate, putovali su, kupovali, osjećali se kao slobodni ljudi, no kad je trebalo glasati, svaki je glasao za svoj čopor'...
Marković je opisao i kako je 'sa gnušanjem' odbio Kadijevićev predlog (koji mu je dao krajem 1990. godine) da se proglasi vanredno stanje u zemlji, izvrši smena Predsedništva države (koje 'nije sposobno' da donese odluku o vanrednom stanju) i on (Marković) kao predsednik vlade preuzme funkciju predsednika države. Kadijević je svoj predlog izneo Markoviću kada su u kabinetu bili sami, bez svedoka. Rekao mu je da su 'oni u Generalštabu razradili cijeli plan o tome kako će uhapsiti Tuđmana i rukovodstvo Hrvatske i Kučana i rukovodstvo Slovenije', da imaju sve spremno da to 'mogu napraviti'. Nakon tog razgovora i Markovićevog odbijanja predloga, odnos između njih dvojice je 'potpuno kopnio' jer je i Kadijević bio svestan da mu je praktično predložio državni ili vojni udar.
Marković je ocenio da se može reći da je raspad Jugoslavije 'formalno započeo' 8. januara 1991. godine Miloševićevim monetarnim udarom na Narodnu banku Jugoslavije (emisijom 1,4 milijarde dolara), što se 'dogodilo preko noći', a o čemu je Marković saznao ujutro. Kada je Miloševića zapitao šta je učinio, odgovorio je da 'nema pojma o tome'. 'Tako je on radio uvijek: lagao je bez problema i uvijek se kao čudio što mu ne vjeruju'.
Što se tiče kontrole nad JNA, vlada tu kontrolu 'zapravo nije ni imala'. Pošto je Predsedništvo SFRJ tada bilo podeljeno, 'Vojska je bila izvan kontrole, a pod uticajem Miloševića. Kadijević je u to vrijeme nesumnjivo kontrolirao vrh Armije. Međutim, bilo je pitanje koju ulogu on u svemu tome igra i kakva je njegova pozicija. Treba najprije reći da je postojala komunikacija između Miloševića i Kadijevića još prije izbora nove vlade. Oni su čak išli u Kupare zajednički na godišnji odmor i, naravno, tada se obitelji druže, razvijaju se drugačije, prisnije veze, stvaraju čvršći odnosi koji kasnije presuđuju', ističe Marković i dodaje da je Kadijević svojevremeno išao kod Raifa Dizdarevića s predlogom da se Milošević bira za predsednika jugoslovenske vlade, što Milošević nije prihvatio.
Na pitanje kako bi ukratko opisao Miloševića, Marković je odgovorio: 'Milošević je manipulirao ljudima jer im se predstavljao drukčijim nego što je bio. Recimo, on meni nikad nije rekao: ‘Zalažem se za veliku Srbiju’. Nikad. On se uvijek zalagao za Jugoslaviju'.
Marković nikada nije saslušao snimke razgovora Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu, ali je primio izveštaj o tim razgovorima, koje su mu kasnije potvrdili i Milošević i Tuđman. Na pitanje od koga je dobio izveštaj, samo je odgovorio: 'Od pripadnika obaveštajne službe', ali ne vojne, te da se radi o čoveku iz Hrvatske koji je živ (ime nije otkrio). U izveštaju je pisalo sve ono što je kasnije saznao od Tuđmana i Miloševića, 'da su se sastali, da su prostrli karte Jugoslavije i da su imali samo dvije tačke razgovora, a to su podjela Bosne i Hercegovine, kao prvo, i kao drugo - smjena Ante Markovića'. Kada je pročitao izveštaj, pozvao je na razgovor Miloševića, pa Tuđmana. Tuđman je od njega 'i tada, kao i više puta kasnije' tražio da podrži njegovu koncepciju podele BiH.
'Čudilo ga je što ja, kao Hrvat iz BiH, drugačije razmišljam. Rekao sam da taj koncept ni mrtav ne bih podržao. ‘To neće proći bez rata s Muslimanima’, rekao sam mu. To je ludost i zločin! Odgovorio mi je da se proberem jer neće biti rata, nagnuo se i rekao sa smješkom: ‘Bosna šaptom pade’.'
Tuđmanu je, kada su se prvi put sreli u Zagrebu 1990. godine, rekao koji su njegovu uslovi da novoj vlasti u Hrvatskoj da podršku. Jedan od uslova bio je da Tuđman sa Srbima u Hrvatskoj razgovara direktno, 'a ne preko Beograda i Miloševića'. Nijedan od pet uslova Tuđman nije ispunio, nego je 'sve radio suprotno'.
Opisujući odnose i atmosferu koja je vladala pre nego što je (20. decembra 1991. godine) podneo ostavku ('vratio mandat narodu' jer više nije postojala ni Savezna skupština koja ga je izabrala, ni Predsedništvo), kada su ga napadali svi, i Milošević i Kadijević i Tuđman i Kučan, napominje da se tih poslednjih nedelja u Beogradu 'bojao za svoj život' i da je 'spavao s pištoljem ispod jastuka'. Sa Kirom Gligorovom se bio dogovorio da se preko Makedonije prebaci u Italiju, ali je od toga odustao. Skupio je 'svoje prnje' i avionom odleteo u Austriju, u Grac, gde su ga čekali automobili kojima je prebačen u Hrvatsku. Mira Babić-Šuvar
