Izvor: Politika, 24.Jul.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasonosna Hipokratova zakletva
Projektujući u lekare svoje sopstvene olabavljene moralne kriterijume, što inače predstavlja uslov ,,uspeha” u nemilosrdnoj liberalnoj utakmici, potencijalni pacijenti se zgražavaju od straha
Odgovornost koju nosi medicinska profesija sve češće je na javnoj proveri, koja je nužna, ali je neretko nedovoljno odmerena i prebojena je emocijama. Izgleda da je najinteresantnija ona slika koja se o medicinarima dobija na osnovu skandala. U narodnoj psihologiji uloga doktora važi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao posebna, od njega se traže osobine koje zabrinuti i žučni kritičari ne zahtevaju od sebe, u svom poslu. Nepoverenje u lekare je poseban slučaj nepoverenja u ljude i, najzad, u sebe. Projektujući u lekare svoje sopstvene olabavljene moralne kriterijume, što inače predstavlja uslov ,,uspeha” u nemilosrdnoj liberalnoj utakmici, po principu ,,rat svih protiv sviju”, potencijalni pacijenti se zgražavaju od straha. U modernom takmičarskom društvu koje se aktuelno propagira, ljudi su suočeni, oko sebe i u sebi, sa moralnim nedoslednostima koje su često preduslov uspešnosti jer, na kraju, kao u sportu, uspeh jednoga istovremeno predstavlja neuspeh onog drugog. Jedan od glavnih utemeljivača liberalizma u Srbiji čak je rekao: ,,Kome je do morala, neka ide u crkvu”. No, tako nešto se ne prašta doktorima.
Ukazivanje na to da su lekari ipak ljudi (neki od nas su, štaviše, u proseku onaj odgovorniji deo populacije), te da bi se s punim pravom i od pripadnika drugih profesija moralo tražiti da budu isto tako odgovorni u okviru svog posla – nailazi na oštro protivljenje. Uočljivo je i to da se tradicionalno poverenje i vrednovanje lekara neuporedivo više održalo u ,,nižim” slojevima društva. U onim ,,višim”, nesigurni narcizam savremenog potrošača ne može da podnese svoj doživljaj izostanka kontrole nad procesom lečenja, tj. dobijanja lekarskih ,,usluga”, a čini mu se da tu kontrolu ima kada bira druge ,,usluge”. Lekari nisu znali da će se baviti uslužnom delatnošću. Savremeni tranzicioni potrošač ima iluziju da inače svuda može slobodno i sigurno da bira, bez obzira na to koliko je lošeg kvaliteta i prevare neprimetno utkano u dotičnu robu. Ali, u specifičnom odnosu lekar – pacijent ova prividna nadmoć korisnika usluga (izražena u trgovačkoj maksimi ,,mušterija je uvek u pravu”) trpi svoje očigledno ograničenje, i čovek gubi čak i iluziju kontrole i moći, jer ne može da vlada procesom lečenja. Model postizanja sigurnosti u potrošačkom društvu ovde zakazuje i savremeni korisnik usluga odjednom oseća da bi sigurnost ipak trebalo potražiti u nečem što je tako ,,zastarelo”, kao moral, poverenje i odgovornost. Zbog toga je često poslednji, uplašeni, argument: ,,ali, lekari su položili (prekršili) Hipokratovu zakletvu”.
Društvena šteta i nesreća se može učiniti na nebrojeno mnogo načina i, ako bi to pomoglo, neku zakletvu bi trebalo da položi i pilot aviona, arhitekta, ekonomista, pravnik, bankar, tajkun, pijačni prodavac, automehaničar, pijani vozač, trgovac, poslodavac, roditelj i tako redom. Rezultati njihovih propusta često završavaju kod lekara kao povrede, akutna i hronična trovanja, posledice stresa i siromaštva, telesne i psihosomatske bolesti, depresija, bolesti zavisnosti, porodično nasilje i zanemarivanje itd. Insistiranje na moralnoj odgovornosti onih koji su poslednja karika lancu, često predstavlja skidanje odgovornosti sa svih ostalih. Problem u Hipokratovoj zakletvi je u tome što ona, u uobičajenoj upotrebi, ne služi afirmaciji unutrašnjeg, autonomnog morala kod lekara, između ostalog i zato što, ako postoji obaveza polaganja te moralne zakletve, onda to predstavlja drveno gvožđe. Ona je, naprotiv, instrument spoljašnje, heteronomne prinude društva, da bi se omogućila efikasnija kontrola prividno moralnim instrumentima, tamo gde prestaje moć uobičajenih instrumenata liberalno-potrošačkog društva. Lekari neće postati moralniji polaganjem zakletve (oni su, ili nisu, dobri zahvaljujući pre svega kućnom vaspitanju); samo će njihovo pribijanje na stub srama od strane medijskih skandal-majstora biti efikasnije, a uplašeno traganje za sigurnošću od strane pacijenata, psihološki ekonomičnije.
Neuropsihijatar
Bogdan Drakulić
objavljeno: 24/07/2010
