Izvor: Vostok.rs, 13.Nov.2016, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasilac trezora, državnog sefa i Miroslavljevog jevanđelja
Avram S. Levi(ć) rodio se u Beogradu 14. oktobra 1869. u siromašnoj sefardskoj porodici. Oca Sabitaja, sitnog trgovca, nije ni zapamtio. Avram završava 1887. trgovačku srednju školu i zapošljava se sa preporukom 1893. kao pisar u Ministarstvu finansija. Kao marljiv i pametan momak koji je znao francuski i nemački, bio je primećen te je brzo napredovao. Postaje desna ruka ministrima Lazi Pačuu i Stojanu Protiću. Ukazom, 1911. biva postavljen za načelnika Državnog glavnog računovodstva.
Pred bombardovanja Beograda 1914, Lević noću, 22. jula, u tajnosti uz pomoć nekolicine njegovih ljudi sa posla i 30 robijaša, izmešta državnu blagajnu Ministarstva finansija, stavljenu u oko 250 manjih sanduka i vreća zlata, srebra i akcija, u vrednosti od 50.000.000 din., do perona u Rakovici. Odatle je ovaj novac vozom prenet u Niš. U isto to vreme, Narodna banka je svoj trezor prenela vozom u Kruševac.
Posle Pačuove smrti 1915. narod je već bio dosta osiromašio i stalno su pitali i molili Levića da li će uskoro biti ikakve isplate. On, sagledavši celu stvar, potpuno na svoju ruku sve plate i penzije isplatio je svima poslednje tromesečje u srebru. Ovaj plemeniti, ali nezakoniti gest, koji se svima dopao, morao je biti docnije odobren i aktom u Narodnoj skupštini na Krfu.
Kada je bilo jasno da će krajem 1915. Kruševac i Niš uskoro pasti, jer su se protivničke jedinice sve više gomilale na granici, Lević, zahvaljujući Mati Jovanoviću, članu Uprave Narodne banke, doznaje da je trezor znatno narastao od početka rata i da bi bilo neizvodljivo kompoziciju od 16 vagona u potpunosti obezbediti sve do odredišta. Pašić mu nije mogao pomoći jer je bio zauzet celim stanjem, a nije ni znao koliko je trezor narastao. Zbog toga, Lević još jednom radi na svoju ruku: urgira kod vojnog ministra, podnoseći zahtev sa Pašićevom izmišljenom odlukom. Varka je upalila i voz odlazi do Soluna, samo nekoliko časova pre no što su Bugari presekli put i šine.
Kako je od tog časa Srbiji bila presečena grčka odstupnica, vlada, diplomatski kor i sva ministarstva morala su krenuti drugom maršrutom, preko Crne Gore i Albanije. Lević za put uzima nov Pačuov fijaker. S njime je išla i cela porodica (supruga Paula i četvoro male dece). Sve dokle se moglo kretati kakvim-takvim putem, Lević je tražio od kočijaša da jedan točak demontira tamo gde budu konačili, jer takva kola nikome neće biti potrebna. Skinuti točak se tokom noći čuvao ispod Levićeve postelje. Ovakva varka bila je neophodna jer je srpska vojska prilikom povlačenja često oduzimala kola. Lević je imao rešenje i za dan: kada bi im vojska zatražila fijaker, on bi pokazao dokument glavne Vrhovne komande sa potpisima i pečatima o vlasniku tog fijakera, koji je u posebnoj misiji, tako da su mogli da nastave put.
Dok su boravili u Raškoj, u Levićevu odaju dođoše ministri Lj. Davidović i V. Marinković, koji su mu predali Miroslavljevo jevanđelje. Ono je sve od Majskog prevrata 1903. bilo zatureno, a koje je tih dana, 5. oktobra, prof. Dobra Ružić otkrio. Levića su molili da ga čuva „kao oči u glavi” sve dok ne dođu do saveznika. On je najvredniju srpsku knjigu stalno držao u zapečaćenoj kutiji kraj sebe. Kada ne bi bio tu sa poverenim mu konvojem, jer se morao često čuti sa vladom kuda dalje i kako, ovu svetinju čuvali su V. Stevčić, momak iz Računovodstva i V. Stanković, komita koji im je bio dat radi obezbeđenja.
Od Kosovske Mitrovice više nije bilo kolskog druma, pa su se morali osloniti na albanske rabadžije. Kada su hteli da krenu do Peći, Lević ustanovi da nedostaje jedna zaprega koja je bila puna sanduka srebrnjaka. On odmah pošalje kapetana da nađe lopova. Oficir se vrati po jakoj mećavi, sa čitavim kolima i pobeglim rabadžijom, koji je tokom celog puta dobio vojnika da ga nadgleda.
Posle Peći put je vodio do Podgorice. Lević nije mogao naći oko 130 konja za prenos sanduka i džakova. U susret mu nije izašao ni načelnik Pećkog okruga. Kada ga je svaka nada napustila, seti se. Kod istog načelnika saopšti da su mu upravo javili da srpska vlada želi da isplati crnogorskoj vladi 10.000.000 dinara radi raznih hitnih isplata. Za tili čas Lević je dobio ravno 150 konja!
Stigavši u Podgoricu, vlasti su odmah zatražile obećanu svotu. Lević im reče da je sve to u redu, ali da se o tome može pričati tek u Skadru, kada se još neke sitnice završe. Vlada kralja Nikole I Leviću izađe u susret davši mu dva auta, kola, baržu i tajnu policiju. Ista ona dvojica oficira su i u Skadru nastavili da Levića opsedaju. On se pozove na zakon, da se tolika svota ne može izdati samo sa njegovim potpisom, već su tu neophodni i potpisi trojice članova glavne kontrole – čim oni dođu, isplata će biti odmah urađena. Ta trojica nikad nisu došla...
Došavši 1. januara 1916. u San Đovani di Meduu, Lević se obratio admiralu Trubridžu, da li može državni trezor da prenese u pristigli britanski brod. Međutim, po naredbi prvo je otišla vlada. Lević uspeva da prenese trezor sa doka u stan prof. Svetozara Tomića, koji je tada bio član vlade za izbeglice. Ostavljeni narod i poslanici bili su ogorčeni i zahtevali su od Levića da im preda trezor, o čemu on uopšte nije hteo ni da razgovara. Sledećega dana, Leviću priđe crnorukac, puk. Milovanović Pilac sa istim zahtevom i ako to ne učini biće uklonjen „kao u Francuskoj revoluciji”. Bilo mu je jasno da se sprema zavera i da će ubrzo, ako ne preduzme ništa, ostati bez poverenog mu trezora. Zbog toga je opet otišao do Trubridža i saopštio mu da je iz pouzdanih izvora doznao da će Albanci, preobučeni u srpske uniforme pokušati da odnesu trezor. U prvom trenutku Englez nije mogao da poveruje u tako nešto, ali je na kraju popustio i Levićevi ljudi prenesoše sanduke i džakove u Trubridžov stan, a admiral postavi marince da čuvaju kuću.
I pored toga što je bilo učinjeno, Lević šalje depešu Pašiću, koji je bio u Brindiziju, da je trezor u opasnosti. Sutradan, 12. januara, uploviše dva civilna italijanska broda radi neophodne pomoći. Italijanski pomorski kapetan je imao izričitu naredbu da preveze jedino trezor i poslanike sa porodicama. Lević i još dvojica poslanika, kapetana ipak na kraju ubediše te primi i izbegli narod (300–400 duša). Na početku te noćne plovidbe začuli su se hidroplani „loner”, koji su srećom bacili bombe u more daleko od brodova.
Kročivši na tlo savezničke Italije, zahvaljujući promisli i pameti Avrama Levića, državni trezor nije štetio ni jednu jedinu paru...
Autor: Kosta Đ. Knežević,
Politika
