Izvor: Blic, 06.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasila me kafa sa mojom strinom
Spasila me kafa sa mojom strinom
Miroslav Ilić ove godine obeležava 30 godina umetničkog rada. Tim povodom, 10. decembra održaće svečani koncert u Centru ‘’Sava’’ za koji su karte još pre deset dana rasprodate. PGP je povodom jubileja objavio trostruki CD ‘’Prvih trideset godina’’ sa 57 najlepših pesama koje je Ilić tokom svoje karijere snimio. Prošlo je trideset godina. Pravite li bilans? Jeste li zadovoljni?
- Ako me pitaš da li sam zadovoljan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – jesam. Bilo bi neskromno da drugačije odgovorim. Ali to ne znači da sam podvukao crtu. Jesam, ali ispod prvih trideset godina. Postavili ste standarde u narodnoj muzici koje je malo ko dosegao...
- Ima još dobrih pevača. Sastaviću ti reprezentaciju od mojih favorita, ali ću navesti i sebe: Šaban Šaulić, Toma Zdravković, Tozovac, Marinko Rokvić i Miroslav Ilić. To je moja reprezentacija. A ovi mladi nek sastave bilo koju petorku da izađe na crtu mojoj.
Kada pomislite na 72. godinu i svoje početke, šta je to najupečatljivije čega se sećate?
- Ja nisam maštao, zamišljao i patio za tim da budem pevač, zvezda... Ne. Ja sam od muke počeo da pevam. Bio sam student elektrotehnike, a Gordana, moja supruga, bila je maturant. Uletela deca u brak, pa još dobili i dete. Morao sam da radim da bih izdržavao porodicu. Setio sam se da sam još kao osnovac lepo pevušio, i tako sam počeo da pevam da bih zaradio neki novac. Ni sanjao nisam da ću ostati u ovom zanatu. Tada nisam bio svestan, a sada vidim koliko je bilo romantizma i sa koliko čiste duše sam pristupio tome, jer iako je tada neka druga muzika bila u trendu, orjental, španski ritmovi, ja sam zapevao pesmu Obrada Pjevovića ‘’Voleo sam devojku iz grada’’, mirnu, romantičnu pesmu koja se priča. Nisam uzeo pesmu u trendu. Hteo sam da zaradim pare, ali ne po svaku cenu. Jeste da sam birao trnovitiji i teži put, a to mi je i u kasnijem životu ostalo izazov. Očigledno da tog romantizma sve manje ima. Jeste li zabrinuti za našu narodnu muziku?
- Ja imam stravičnih problema - kažem nešto za novine i vidim da novih pedeset ljudi od mene okreće glavu. Doduše, i ja sam sebi dao za pravo ovih poslednjih godina da imam malo duži jezik, pa ga novinari još malo produže i onda - eto ti belaja. Ali ti koji okreću glavu me definitivno ne razumeju. Ili su malodušni, ili licemerni, ili kukavice pa neće javno da kažu da i oni misle isto što i ja. Neće nikom da se zamere. Kada me pitaš da li sam zabrinut za našu muziku - nisam zabrinut. Naša narodna muzika leži u arhivama Radio Beograda, Televizije... A ovo što se sada snima?
- Da se razumemo, nisam ja za to da se zaledi to vreme kad smo pevali ‘’Čaj goro lane moje’’ ili ‘’Ajd’ idemo Rado’’. Ne možemo to doveka pevati. Razum ja da muzika, pa i narodna muzika, evoluira, civilizacija ide dalje, tehnoligija... I muzika to treba da prati i da u korak sa vremenom. Ali ovo što se u većini slučajava danas radi nije evolucija u muzici. Naprotiv. Ovo je skrnavljenje, ovo je podvala. Šta je za ovih trideset godina bilo najteže?
- Bilo je teških trenutaka. Da li ste zbog nekog razmišljali da prestanete da pevate?
- Da. Kada mi je 75. godine umrla majka. Bila je veoma mlada i teško sam to podneo. Tek sam bio zasnovao porodicu, tek počeo da pevam... Moja pokojna majka se veoma brinula kako ću izaći na kraj sa životom, šta će biti sa njenim Mirom... Tužan sam što nije dočekala da vidi da je njen Miro napravio nešto od života. Da li vam se dešavalo u vrhuncu slave da malo izgubite tlo pod nogama?
- Možda je bilo takvih trenutaka kojih ja nisam bio svestan. Ali svih ovih godina činio sam skoro natčovečanski napor da se od svega toga ogradim. Znate, popularnost je veliki atak na psihu. Popularnost je zajebana stvar. Treba biti spreman za to i imati mnogo mudrosti da bi se izbegle zamke koje slava nosi sobom. Naročito tolika popularnost kakvu sam ja imao. A to je retkost na ovim prostorima. Nikada nisam verovao nekim svojim kolegama koji su govorili da ih toliki uspeh ne zanima. Ma nema, bre, toga koji ne bi voleo bar da pipne taj vrh, da vidi kako izgleda gore. Da se ne lažemo! A na tom vrhu je pakleno. Pakleno! Bio sam. Znam. Kako ste se sačuvali?
- Imao sam sreću da sam u vreme najveće slave, osamdesetih, živeo u Mrčajevcima. To je bila oaza koja me je čuvala od svega. Ustanem ujutru, skim ću da prozborim i popijem kafu nego sa mojom strinom koja me pita: ‘’Miroslave imaš li, sine, petsto dinara da mi daš do prvog?’’ A mene tura pića u ‘’Dugi’’ u Beogradu u to vreme košta tri miliona! Jedna tura pića. A mojoj strini petsto dinara znači nešto. Spasilo me to što nisam gubio kontakt sa realnošću i sa običnim svetom. Kad već pomenuste piće...
- Voleo sam da potegnem, a nisam bio sladak kad se napijem. Bio sam nezgodan i umela je da mi se omakne po neka glupost koja je dospevala i u novine. Nikada se nisam ni ljutio zbog toga. I sada vidim da sam sve ove godine bio okružen nekolicinom pravih, iskrenih prijatelja koji mi nikada nisu išli niz dlaku, već su uvek znali da mi skrešu u brk; da me odvedu u stranu i kažu: ‘’Miki, ovo nije u redu. Nemoj ovo. Nemoj ovako’’. E takva prijateljstva traju i dan danas. Pravite li planove za narednih 30 godina?
- Za kalendarsku Novu godinu pevam u Banjaluci sa Vesnom Zmijanac, a za Pravoslavnu u Sidneju. Šta se dešava sa knjigom koju pišete.
- Mislio sam da će biti gotova već za ovaj koncert. Žao mi je što nisam uspeo da održim obećanje. U odnosu na količinu obaveza koje imam i na moju mentalnu i fizičku kondiciju to je mnogo veći zalogaj nego što sam mislio. Lako je meni da sednem i napišem šturu biografiju. Ali, ja želim neku vrstu romana sa autobiografskim elementima. Priča kako je mojim očima viđeno vreme koje sam ja proveo kao pevač. Simonida Stanković
