Izvor: Blic, 06.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sokovi zrelog doba
Sokovi zrelog doba
Koji to vojni akademac ne želi da postane general? Naravno, da je 'Dobričin prsten' želja svakog glumca, a kad se ostvari to znači da je čovek završio neki krug i da dobro obavlja svoj posao.
Moje trajanje na pozorišnoj sceni krunisano je tom nagradom i prirodno je da sam veoma srećan, kao što sam bio srećan prošle godine kad sam dobio 'Nušićevu nagradu' za životno delo kao komičar. Naravno, ne mislim da sam dobijanjem nagrada za životno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << delo završio svoj posao ali sam nešto ipak sabrao i presabrao - rekao je Mihajlo Miša Janketić u razgovoru za 'Blic' U tome što ste sabrali i presabrali koji je najupečatljiviji momenat ili možda uloga?
- Bilo bi to, možda nekoliko uloga i to onih koje su me, na neki način, ‘prebacivale’ iz faze u fazu; iz glumačkog detinjstva u glumačku mladost, pa potom u zrelo doba i tako dalje. Recimo, 'Raskoljnikov' mi je bio vrlo važan. Jer, on je na izvestan način označio prekid sa mojom mladošću i sa ulogama koje su ličile na mene. Bio je to prvi pomak od mene ka nečem drugom, ka onom što ja nisam. A šta ste vi to, odnosno šta niste?
- Ih, bio sam sve samo ne Raskoljnikov! No, šalu na stranu, ta me je uloga ‘nagovorila’ da potražim u sebi neke tipove i karaktere kojih do tada nisam bio svestan. Svi mi nosimo u svojoj podsvesti brojne karaktere, a draž glumačke igre zapravo počinje onog trenutka kad krenemo da ih otkrivamo. Potom je, po prirodi stvari, došlo moje zrelo doba, kada čovek nastoji da ode korak dalje i, uslovno rečeno, traganje proširi i produbi. Hoću da kažem kako je u mom slučaju potom došao čitav niz tzv. istorijskih uloga sa određenim porukama i sa izvesnim značajima. A u njih sam se, donekle, i sam ugrađivao sa nekim svojim ličnim stavom prema životu. To je verovatno najlepši period mog bavljenja glumom koji, na izvestan način, traje i danas bez obzira da li se radilo o komediji, drami, tragediji, ili estradi.
Šta je to što je upečatljivo u vašem ličnom stavu, načinu gledanja na stvari, stilu?
- Kad to kod mene ne bi bilo promenljivo mogao bih da vam odgovorim u jednoj rečenici. Međutim, pogledi se menjaju, čovek sazreva. Iz današnjeg ugla to bi otprilike glasilo da sam od jedne životne radosti, nevinosti i naivnosti, vere u sve i svakoga došao do nekih svojih stavova koji su bili posledica moje ranjivosti, opečenosti. Shvatio sam da život nije ni idila, ni bajka, ni poezija već da je on nešto što ima svoje muke, i gorčine. Postojali su periodi kada sam zapadao u teške krize, u neverovatna traženja sebe izgubljenog, ali mi je uvek neka od uloga ‘pomagala’ da se izbavim. Tačnije, pomagalo mi je bavljenje određenim vremenom, političkom situacijom, modom... Odnosno, omogućavalo mi da pronađem i svoj lični put u određenom trenutku. Da li vam i sada uloga koju imate u 'Sabirnom centru' Dušana Kovačevića koji režira Božidar Đurović u Narodnom pozorištu u Beogradu, na neki način ‘širi vidike’?
- Apsolutno. Iznenađujuće je koliko dobre dramske priče nose u sebi jedno vreme, neke stavove i neke mogućnosti koje čoveku otvaraju nove vidike. Recimo, 'Sabirni centar' tretira između ostalog, večito ljudsko pitanje imali života posle smrti. Iako se, što kaže Duško, mi često pitamo ima li života pre smrti? Može se u poimanje zagrobnog života utkati i neko svoje razmišljanje o tome. Zatim, komad otvara izuzetno složeno i kompleksno pitanje vere i religije. Dakle, to je predstava koji nas neminovno baca u kosmičke varijante. I nije nimalo čudno da se ja sada ponovo po ko zna koji put, ovoga puta radeći na 'Sabirnom centru' bavim Njegoševom 'Lučom Mikrokozmom'. Kojim se konkretno pitanjem iz tog Njegoševog dela bavite?
- Trenutno se najviše bavim pitanjima da li su sreća, ljubav i bogatstvo osvojive kategorije. Pa, da li su?
- Polako počinjem da uviđam da na ovom svetu to ipak nisu dostižne kategorije sem možda u bljesku trenutka. Jer, Njegoš lepo kaže:'Čovjeku je sreća nepoznata, on joj ne zna mjere ni granice. Što se više k vrhu slave penje to je više sreće neprijatelj'. O tome govorim i svojim studentima pričajući im da je gluma najlepša igra na svetu jer svaka uloga u pripremi podrazumeva izvesnu biblioteku. Odnosno, proučavanje nekog vremena, tada dominantinih karaktera i mode, političko-ekonomskih situacija u kojima se to odigrava. Ili recimo pitanje jelovnika. Sećam se kada sam na Cetinju spremao Kralja Nikolu u 'Princezi Kseniji', tada sam uvideo koliko se toga a kroz jelovnik može pročitati o vremenu. Kako iz vaše vizure izgleda jelovnik današnjeg društvenog trenutka?
- Ovo vreme je izuzetno bogato ponudama, i mislim da je to vreme jako važno za ovaj narod i za nas jer smo po nekom ubrzanom sistemu otprilike naučili osnovne stvari i nismo više tako politički neobrazovani. Sada imamo izoštrenija čula i samim tim mnogo više nade da ćemo, ne kao slepa, nego kao okata koka pozobati to zrno. A koja je hrana dominantna na našem meniju?
- Što se mene lično tiče ‘prosto ko pasulj’. Tatjana Nježić
