Izvor: Blic, 03.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sočne situacije
Sočne situacije
Nedavno je na maloj sceni izvedena uspešna premijera predstave 'Dvije' po tekstu Tene Štivičić, u režiji Snježane Banović, a scenografiju i kostim potpisuje Slavica Radović. Ovaj triling talentovanih dama stigao je iz Zagreba i, bar za ovdašnje prostore, svojevrsno je otkriće. Iza veoma efektnih kostimografskih i scenografskih rešenja stoji, dakle, Slavica Radović koja je rođena 1965. godine u Kopru, diplomirala na akademiji primenjenih umetnosti u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Veneciji, zatim se kao Fulbrajt stipendista, tokom 1995. i 1996. usavršavala na Univerzitetu 'Yale' i u Njujorku. Autor je scenografskih i kostimografskih rešenja za preko pedeset pozorišnih predstava u svim bivšim jugoslovenskim republikama, radila tri dugometražna filma kao i za televiziju.
Radili ste u raznim sredinama i raznim kulturama. Može li se napraviti neka paralela među teatrima?
- Pozorište je u svim sredinama neki azil koji ima svoje posebnosti. Svaki teatar je, dakle, na izvestan način isti. I to je ono što meni davalo i daje mi sigurnost. Ono na šta se treba navikavati u različitim sredinama je svakodnevni život. Recimo, kada sam došla u Njuork, sve mi je bilo strano. Svojevrstan kulturološki šok, ali u tearu svugde vladaju isti principi i to mi je stvaralo osećanje ‘mog sveta’. Sa druge strane na Zapadu, posebno u Americi, zbog onog ‘time iz money’ sve je jako organizovano, precizno, definisano. Naravno, za razliku od naših prostora gde treba više strpljenja i diplomatije (smeh) da dođeš do onoga što zapravo želiš. Istina, postoji i razlika u novčanim (ne)prilikama, ali to je već opšte mesto.
Niste prvi put u Beogradu. Koliko je poznato boravili ste tu s vremena na vreme uglavnom u poseti rodbini. Kakav je utisak Beograd ostavio na vas? Koliko se promenio?
- Ovo je moj prvi posao ovde i, kao i uvek kada dođeš u novu sredinu, prvo je neko opipavanje, prilagođavanje, ispitivanje terena... No, i ovde kao i na drugim mestima važno je kako plasiraš svoje zamisli. Pa, svi vole ljubaznost! A Beograd mi se promenio. Promenio u se u količini, da to tako definišemo. Postao je ogroman, prenapučen, užasno mnogo ljudi, automobila, zagušenja... Istina, bio je on i ranije veliki grad ali čini mi se da nije bio toliko užurban. Sticajem okolnosti proživela sam ovde jedno istorijski važno vreme za Srbiju. Vreme vanrednog stanja. Došla sam 4. marta , a izdogađalo se toliko stvari.
Živite sa glumcem poznatim i popularnim na bivšem jugoslovenskom prostoru. Koliko je on uticao na vas, recimo na vašu estetiku?
- Možda bi preciznije bilo reći da smo međusobno uticali jedno na drugo. Njegov uticaj na mene bio je, pre svega, u razumevanju potreba pozorišta i glumca u odnosu na scenografiju. Ono što sam negde teorijski znala on mi je životno obojio.
Šta je obojio?
- Recimo, da scenografija nikada ne sme da bude neka egzibicija samo tek tako, stvar po sebi, ni izvan celine. Njeno je da bude u službi predstave i glumca. Ona treba da bude čvrsta potpora i ansamblu i režiji. Ali, sve ovo drugačije zvuči kada se govori na konkretnim primerima i kad se obogati nekom, nazovimo to, sočnošću situacije. No, u svakom slučaju Mustafa (Nadarević, op. a.) je moj veliki učitelj.
Jeste li možda učili i ljubav od njega?
-Apsolutno! I ponosna sam na to.
U komadu 'Dvije' između ostalog se govori i o (ne)mogućnosti ljubavi?
- Ma koliko priča ta 'Dvije' bila, možda, tragična poruka ove predstave je jasna. Ljubav treba prepoznati, pravilno reagirati i, ono što se na žalost često zaboravi, negovati je. T. Nježić
