Izvor: Politika, 25.Avg.2015, 08:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Socijalizam u Sijetlu
Šta se dešava kad se neko ogreši o sveta načela kapitalizma
„U kapitalizmu čovek eksploatiše čoveka, dok je u komunizmu obrnuto”, glasi jedna od najciničnijih, a možda i najtačnijih kritika ideologija, čiji je autor počivši američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt (1908–2006.).
Danas, kada je komunizam, ili, kako smo ga zvali, socijalizam, „na đubrištu istorije”, i dok se u ime svete privatizacije pred našim očima demontiraju njegovi ostaci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije zgoreg podsetiti se još jedne Galbrajtove maksime, po kojoj su glavni pokretači kapitalizma čija je pobeda bezmalo donela „kraj istorije” – pohlepa i strah. Pohlepa kao neodoljivi nagon da se zgrne sve više i strah da sve može da se izgubi.
Na eksploataciju „čoveka po čoveku” podsećaju nas norme Zakona o radu koje naš kapitalizam čine prilično surovim i vraćaju nas u ulogu proletera, a da je na globalnom nivou pohlepa uveliko potisla strah dokaz je apsurd da samo jedan odsto najbogatijih poseduje više od polovine svetskog bogatstva.
Da je nešto trulo u planetarnom poretku poslednjih meseci vidimo i svojim očima, suočavajući se sa haotičnim zbegom očajnika iz propalih država Bliskog istoka i sa severa Afrike, živom rekom izbeglica koje preko Srbije nastoje da se domognu bogatog Zapada, čiji su interesi i mešetarenje pokretači građanskih ratova od kojih beže.
I dok se o nepravdama i nejednakostima mnogo govori i piše, vredi osvetliti jedan usamljeni primer kad neko u tom pogledu pokuša da nešto promeni, da pohlepu zameni darežljivošću.
Elem, mladi Amerikanac po imenu Den Prajs (31), glavni menadžer (CEO) i vlasnik uspešne kompanije za obradu prometa kreditnim karticama iz Sijetla, na zapadnoj obali SAD, zamislio se nad činjenicom da je njegova (godišnja) plata nešto preko milion dolara, dok većina od 120 zaposlenih kući odnese samo po oko 40.000.
Do ruku mu je dospela jedna studija po kojoj svaki Amerikanac „optimalni nivo sreće” može da dostigne tek sa godišnjom zaradom od 70.000, pa je sredinom aprila sazvao svoje uposlenike i saopštio im da sopstvena primanja smanjuje za čak 90 odsto, dok će postepenim povećanjima, njihova početna plata u dogledno vreme biti baš „optimalnih” 70.000 dolara.
Pošao je od uverenja da su samo srećni radnici dobri radnici, ali uz aplauze za ovaj potez (i sreću većine zaposlenih), usledile su i reakcije koje nije očekivao.
Od strane konzervativnih komentatora, pa i uglednih ekonomista, proglašen je maltene za sabotera sistema. Dok su dobronamerni ocenili da mu je ideja dobra, ali da je izabrao loš metod, oni drugi su oštro osudili njegov pokušaj „uvođenja socijalizma” u Sijetlu.
O šta se ogrešio? Pa, prvo, odrekao se „nevidljive ruke” tržišta koja kroz mehanizam ponude i potražnje određuje i cenu radne snage. Ignorisao je, zatim, i još jedno temeljno načelo kapitalizma: da je maksimizacija profita apsolutni prioritet.
Treći su ga proglasili „nikakvim menadžerom” i ludakom koji je umislio da vodi milosrdnu organizaciju, a ne kompaniju.
Jedan broj klijenata, strahujući da će se trošak povećanja plata (i smanjivanja nejednakosti) prevaliti na njih, otkazao je ugovore, ali je publicitet koji je usledio doneo i nove mušterije. Kompaniji je prispelo oko tri i po hiljade molbi za zaposlenje.
Kako će ovaj eksperiment da se završi ostaje da se vidi, ali je zasad sigurno da neće postati „zarazan”. A na širem planu, dao je novu temu ne samo američkim, nego i planetarnim debatama.
Nisu inače svi Amerikanci alergični na „socijalizam”, o čemu svedoči sve veći broj onih koji dolaze na mitinge Berni Sandersa, senatora iz Vermonta, političkog veterana koji je formalno u taboru Demokratske partije, ali je u Kongres još od 1991. više puta biran kao deklarisani socijalista.
Sanders (73) najverovatnije neće pobediti Hilari Klinton u borbi za predsedničku nominaciju demokrata, ali će joj, kao osvedočenoj prijateljici Volstrita (i političarki koja sat govora naplaćuje 300.000 dolara – svotu za koju prosečni Amerikanac zaradi tek za šest godina) pokvariti neke račune.
Sanders je naime, kao dosad „najlevlji” pretendent za ulazak u Belu kuću, u fokus vratio temu u poslednje tri decenije veoma smanjene socijalne mobilnosti i zaostajanja američke srednje klase (svih onih koji žive od plate), čiji je standard danas realno niži nego pre 20 godina.
Posle propasti pokreta „Okupiraj Volstrit”, Berni Sanders i Den Prajs, svako na svoj način, svoje zemljake – i ne samo njih – podsećaju da ne postoji samo jedan kalup za kapitalizam (onaj angloamerički), već i mnogo drugih. Na primer, kapitalizam „kineskih boja” („jedna zemlja, dva sistema”), japanski (sa praksom „doživotnog zaposlenja”), skandinavski („država blagostanja”)...
Ali i nemački: kapitalizam sa jakim sindikatima i solidno (mada ne previše) plaćenim radnicima, sistem u kojem, gle čuda, šefovi i radnici sarađuju, u obostranom interesu. Pa i sa, ako stvari donekle pojednostavimo, elementima samoupravljanja, koje smo proterali iz našeg sistema, ali, kao simbol boljih vremena, ne i iz kolektivnih uspomena.
