Izvor: Blic, 23.Sep.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh na sahrani
Smeh na sahrani
Predstava 'Brisanje' poljskog reditelja Kristijana Lupe, koja je na ovogodišnjem Bitefu izazvala nepodeljene simpatije, prema dosadašnjem razvoju situacije jedna je od najozbiljnijih kandidata za najveće priznanje 37. Bitefa. Razgovor sa Kristijanom Lupom vođen je nakon što je dugo i strpljivo odgovarao na brojna pitanja tokom razgovora održanih posle izvođenja drugog dela ove sedmosatne predstave. Naročitu pažnju u vezi sa svojom predstavom Lupa je posvetio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << literarnom predlošku, romanu 'Brisanje' austrijskog pisca Tomasa Bernharda.
'Ovo nije prvi put da radim Bernharda; reč je o piscu koji po mom mišljenu ne samo da stvara novi svet već omogućava i neku drugačiju vrstu inerpretacije. 'Brisanje' je njegov poslednji roman u kome se bez kompromisa odnosi preme sredini iz koje potiče ali i prema svojim umetničkim osećanjima. On zapravo svoja umetnička osećanja podvrgava radikalnoj umetničkoj interpretciji.' U vašoj predstavi takođe se bez kompromisa govori o mnogim stvarima ali je posebno zanimljivo da niste pokazali naročit respekt prema smrti?
- Ne, ovde nije reč o smrti već o intrepretaciji radnji vezanih za smrt. Svi znamo da prilikom sahrana ljudi izvode niz radnji, rituala, na način koji nije baš ubedljiv. I koji je lako posmatrati. I to je manje više tako bez obzira o kom delu sveta govorimo. Međutim, svim ljudima na svetu je jasno da je reč o velikom samozavaravanju, trenutno živih. I odatle dolazi mogućnost da se taj tužni trenutak, tragična situacija, intrepretira na način koji nije tužan. Već sam tokom ovih javnih razgovora pomenuo, kada smo ovu predstavu igrali u Barseloni, kada je na red došla scena sahrane, u sali su usledile salve smeha, oni su to tako videli, verovatno je to bilo u skladu sa njihovom tradicijom, doživljajem smrti. Vi pored režije uradili i dramataizaciju. Na koji način ste je preneli glumcima?
- Najpre su se glumcu upoznali sa likovima, sa samim tekstom moje adaptacije Bernhardovog romana. Pošto ovaj roman nije preveden na poljski jezik, ja sam ga prepričavao glumcima i možda je to i bilo dobro jer ih roman nije opterećivao. Uglavnom slušali su me.
U čemu je bio vaš glavni zadatak prilikom izrade adaptacije a šta tokom režiranje predstave?
- Moj zadatak se sastojao u tome da nađem način da jedno veliko književno delo prevedem na pozorišni jezik. Što se drugog dela ptanja tiče zadatak je bio na koji način da odvojim publiku od realnosti. Jedan od načina jeste i taj da se koristimo pozorišnim lukavstvima, malim lažima ako to tako može da se kaže, kojim se postiže sama atmosfera jedne predstave.
Inače uvek nastojim da nađem način kako da publici pokažem unutrašnje slike_arhiva junaka, kako da publici pokažem monolog glumca i njegove misli, ono sa čime se on kao junak bori i susreće. Da li je to razlog što je konkretno ova predstava traje više od šest sati?
- Znate, publika stalno izlazi sa predstava, bilo da su kratke ili dugačke. I to je ono sa čime se mora računati. Lično se trudim da ne vodim računa koliko predstava traje već da ne poremetim njen optimalni, unutrašnji tok i ritam koji tokom rada otkrijem zajedno sa glumcima. Mrzim razmišljanja u tim okvirima. Da li je tačan utisak da je odnos između Marije i Franca zapravo citat odnosa Majstora i Margarite kod Bulgakova?
- Upravo sam, posle rada na ovoj predstavi režirao predstavu 'Majstor i Margarita' Mihaila Bulgakova. Spaljivanje rukopisa je arhetip i simbolička jačina tog čina je velika. Apsolutno je tačno da su relacije koje postoje između ovo dvoje junaka slične sa onima iizmeđu Majstra i Margarite ali je moje mišljenje da Tomas Bernhard nije taj motiv preuzeo od Bulgakova. Prilikom dolaska u Beograd, izjavili ste da ćete tokom ovih nekoliko dana boravka pokušati da otkrijete šta je Bitef. Da li ste uspeli?
Otkrio sam Bitef i, s obzrom da sam bio zauzet svojom predstavom, nisam stigao da vidim mnogo toga. Gledao sam Nekrošiusovu predstavu 'Hamlet', koja mi se veoma dopala, i uočio sam da je publika odgledala tu predstavu sa velikim entuzijazmom. To je je jedna rasna publika koja je ovu predstavu primila veoma emotivno i inteligentno. To ističem posebno zbog jezičke barijere koja odbija publiku. Titl je strašna barijera jer primorava publiku da gleda u tekst, da prati šta piše na displeju i to užasno rasipa s mukom građenu energiju predstave. Prvi put ste u Beogradu, kakve utiske ćete poneti?
- Grad sa vrlo pozitivnom energijom. Lično sam, posle svega što se ovde dogodilo, očekivao prigušeniji i da tako kažem sivlji grad. Mi smo pratili, doduše na vestima, sve što se dešvalao ovde i bilo smo poraženi, bilo je strašno koliko je to dugo trajao i bilo je strašno šta se to dešava sa svima nama u Evropi. Željko Jovanović
