Izvor: Politika, 10.Avg.2014, 12:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj kantrimen ili kaste u Srbiji
Kako je jedna smrt na Brankovom mostu postala jedna od glavnih društvenih tema u Srbiji i šta ona govori o srpskom društvu
Može li jedan tragični udes da postane centralna tema u društvu koje se stalno svađa oko prošlosti, a blokira se kod svake ozbiljnije priče o budućnosti jer i dalje ima teške dileme o sadašnjosti?
I šta uopšte može da znači nesreća jedne porodice u društvu u kom većina porodica ima samo jednu dilemu – hoće li društvo doživeti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bankrot i, ako neće, koji će to slojevi društva platiti najveću „otkupninu” za spas otete srpske ekonomije.
Negde u senci tih stereotipnih lamentiranja o sudbini društva, dogodila se jedna nesreća, koja je na prvi pogled delovala kao tragedija za jednu porodicu, ali je vremenom postala sramota za čitavo društvo.
Čitava priča počela je pre dve nedelje na mostu koji i danas ima verovatno neko svoje zvanično ime (Most bratstva i jedinstva), ali su taj naziv u istoriju bacila dva pisca – prvi je veliki pesnik Branko Radičević po kom nosi ime ulica u koje se uliva most, a drugi je veliki pisac koji je odlučio da s njega skrati život a pre toga napiše „Jeretičku priču”, valjda jedini literarni rad u kom su se još za vreme Titovog života pravile šale na račun privilegija komunističke oligarhije.
Zato i većina Beograđana veruje da je to njegov most jer nije o njemu pevao ili maštao, nego je na njemu odlučio da ode sa ovog sveta. Na Brankovom mostu se, dakle, dogodila stravična nesreća, u kojoj je nepoznato lice, vozeći mali, skupi auto „mini kantrimen”, udarilo 21-godišnjeg momka i samo nastavilo svoju sumanutu vožnju.
Momak je kasnije podlegao povredama, a njegov otac je jednog dana, sa slikom ubijenog sina, demonstrativno stajao na mestu nesreće, tražeći da se nađe ubica njegovog sina.
Sa svakim danom koji je protekao bez policijskog razrešenja, ovaj slučaj je postajao neka vrsta fotorobota velikog zločina koji se desio nad srpskim društvom o kojem se, uglavnom, priča u frazama, opštim mestima i kroz zevanje.
Samo sociolozi ili profesionalni levičari će pokazati neko interesovanje i poželeti da kažu koju reč kada se pomenu dramatične socijalne nepravde u Srbiji, dok će se veliko interesovanje javnosti probuditi samo ako se povede rasprava o nekoj pojavi koja zapravo otkriva ono što svi znamo, ali nam deluje kao opšte mesto – da u Srbiji zapravo postoje dva društva koja imaju sasvim odvojene svetove, svoje škole i svoje klinike, svoje prodavnice ili kafane, kao i da se ta dva društva sreću samo u filmovima ili političkoj propagandi.
Ali kada se pojavi vest da je neka osoba iks, vozeći auto vredan skoro tridesetak hiljada evra, pregazila mladića sa imenom, prezimenom i porodicom, koji je s drugarima pokušavao da pomeri „ladu” kojoj je spao točak, onda je sasvim prirodno očekivati da se zakotrlja lavina društvenog gneva.
A kada se ispostavi da ta osoba, koja je nastavila suludu vožnju, ni dve nedelje kasnije nije privedena pravdi, onda jedna saobraćajna tragedija dobije prvorazredni nacionalni značaj.
I tako jedan slučaj postaje najveći društveni problem – policija ne može da nađe ubicu za volanom, iako na jednoj od najprometnijih ulica u Beogradu postoje desetine kamera, ako im u toj potrazi ne pomaže ni retrovizor auta, koji je, izgleda, otpao dok je bacao na zemlju nesrećnog mladića.
I dok prati to poigravanje sa zdravom logikom, osećajima i frustracijama i običnih ljudi, svaki građanin ima pravo da postavi sasvim jednostavno pitanje – postoji li u ovoj zemlji kasta zaštićenih ljudi ili je samo reč o kasti zaštićene policije, koja nema obaveze da odgovara na očigledna pitanja, ali ima veliku želju da svakodnevno snabdeva tabloide najglupljim senzacijama.
I taj iznenadni muk ostalih medija, koji su takođe primetili da se taj zločin dogodio usred Beograda ali su nekako iznenada prestali da se njime bave, samo je pojačao neformalne priče o zaštićenim sinovima, švalerkama, stranim diplomatama ili sasvim nezaštićenim smrtnicima.
Ta vrišteća socijalna nepravda je čak i najokorelije antikomuniste naterala da se sa setom i nostalgijom prisećaju samoupravljanja ili druga Kardelja. Jer, kada je počela velika srpska tranzicija, Milošević i njegovi propagandisti su kao jedan od glavnih argumenata protiv starih komunističkih lidera koristili „jagnjeće brigade” (jer su o trošku građana voleli da po kafanama jedu velike količine jagnjetine), dočim su, 25 godina kasnije, čak i marginalni lideri mogli da potroše za jedan ručak više nego što prosečan zaposleni radnik može da zaradi za godinu dana.
Čitav državni vrh je vodio rasprave jer je neko odlučio da asfaltira prilaz ka vikendici pokojnog Draže Markovića u Grockoj, ali je četvrt veka kasnije postalo sasvim normalno da se prema gabaritu drugorazrednih lidera pomeraju putevi, čitavi kompleksi ili izmišljaju pašnjaci u blizini Hrama Svetog Save.
Na početku demokratske tranzicije, građani su, izgleda, bili uveravani da će u kapitalizmu svi biti kapitalisti. Ako se to kojim slučajem ne desi, onda će uglavnom raditi u nekom velikom investicionom fondu ili superuspešnim kompanijama, dok će neko drugi kopati ulice ili raditi u gradskoj čistoći.
Svaka tranzicija, pa čak i srpska, podrazumeva da se na nekom slobodnom i poštenom tržištu razdvoje oni koji su veoma sposobni, vredni, ambiciozni od onih koji se nekako više oslanjaju na sigurnost države ili porodice.
Ali u Srbiji jeste glavni društveni problem što ti sposobniji – sav svoj uspeh uglavnom zasnivaju upravo na vezama s državom i partijama na vlasti i što se ovdašnja tržišna ekonomija uglavnom zasnivala na nekoliko primitivnih pitanja – koliko to partija, medija i eksperata treba da platim kako bih dobio na velikom državnom tenderu.
Čitava srpska tranzicija se svela na sasvim banalno, primitivno pitanje – a na kojoj si to strani bio kada smo odlučili da reformišemo državu, kada smo joj pomagali da se oslobodi svih tih viškova vrednosti.
Niko još još nije utvrdio, ali potpisnik ovih redova nekako veruje da se upravo na toj liniji socijalne podele ili osećaju da postoji neka neka srpska gvozdena zavesa između dobitnika i gubitnika srpske tranzicije, dogodio i slom dosovske političke elite.
Aleksandar Vučić je postao vodeći srpski lider kada se usudio da uhapsi vodećeg srpskog kapitalistu, ali nijedan drugi veliki biznismen još nije odgovarao za stotine miliona evra koji su, uz pomoć bivše vlasti, uzeli od banaka i tako ih gurnuli u propast.
Sve to ukazuje da u Srbiji jeste promenjena vlast, ali kao nije izbrisana linija između dve kaste, dobitnika i gubitnika tranzicije.
Batić Bačević
objavljeno: 10/08/2014
