Izvor: Politika, 30.Okt.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovo o ljubavi u eri interneta
Film „Panama”, režija Pavle Vučković, uloge: Slaven Došlo, Jelena Stojiljković, Miloš Pjevač, Tamara Dragičević... Trajanje 91 minut, proizvodnja Srbija, 2015.
Sticaj okolnosti je hteo da proletos na Kanskom festivalu, jedan za drugim, vidim filmove „U senci žena” francuskog maestra Filipa Garela i „Panama” srpskog debitanta Pavla Vučkovića, uočim njihovu tematsku sličnost – ljubavni višeugao, strast i ljubavna ovisnost, strah od emocija i veze – i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prednost dam Pavlovom filmu. Kao snažnijem, energičnijem i vizuelno modernije uobličenom filmu. I nisam u proceni pogrešila.
To da u Pavlu Vučkoviću postoji i rediteljskog znanja i izbrušenih zanatskih veština uočeno je još na osnovu prethodna dva kratka filma – „Beži zeko, beži” (Gran pri 2003. kanskog Sinefondasiona, u stalnoj postavci njujorškog MoMa) i „Minus” (2007, treća nagrada u istom programu). Sada u „Panami” znanju se pridodaje i zrelost, ali i iznenađujuća rediteljska čvrstina s obzirom na to da je reč o debitantskom dugometražnom igranom filmu.
Kao scenarista u saradnji sa Jelenom Vuksanović, Vučković je ponudio moderno poetsku ljubavnu priču u kojoj suptilno govori o trenutno najvećem problemu mladih ljudi – strah od pokazivanja emocija, zaziranje od intimnosti i iskrenosti, portretišući generaciju čija je površnost i razvrat posledica života potpuno obuzetog internetom.
Eksponirana vulgarnost, bestidnost i „fejsbuk” pornografija omladine bez ideala koja na društvene mreže postavlja snimke ne mareći za lično dostojanstvo, bili su neki od tematskih motiva za srpsku kinematografiju pionirskog filma „Klip” Maje Miloš. Na tom talasu savremenog srpskog filma „jaše” i „Panama”, ali na neki svoj poseban i originalan način. Zapravo, sličnost između ova dva filma postoji uglavnom na nivou klime i atmosfere opšteprihvaćenog razvrata u kojem bivstvuju mladi filmski junaci. Sa stanovišta stila, estetskih promišljanja, vizuelnih i producentskih dometa, razlike su velike.
U „Panami” dva glavna junaka, mladić Jovan i devojka Maja (izvanredni Slaven Došlo i Jovana Stojiljković na koje treba obratiti pažnju, a tu priključujem i Miloša Pjevača u ulozi Milana), kroz vrhunsku igru stalnog pretvaranja bore se protiv svojih emocija. Sakrivanjem osećanja pokušavaju da se priklone modernim konvencijama koje odnose među mladima svode na ispraznost, uzdržanost i seks bez emocija.
Ljubav je među mladima današnjice zabranjena. Ona kao da je nepotrebna. Predstavlja izraz slabosti. Predmet sprdnje. I upravo na ovu pojavu Pavle Vučković vispreno ukazuje, stavljajući društveno-kritičke note filma u drugi plan, ali i vidno i jasno.
„Panama” je dobro zaokružen, vizuelno (snimatelj Đorđe Arambašić) i glumački izdašan film visokih tehničkih standarda. Ovo je i film sigurne rediteljske ruke, vrsno urađene montaže (Bojan Kosović), moderne scenografije i kostima i velikih producentskih napora (Tatjana Žeželj Gojković) koji su urodili plodom.
Vučkovićev film može imati veliki odjek među gledaocima od dvadeset i nešto godina. Generaciji njihovih očeva i majki i te kako može biti od koristi.
