Izvor: Blic, 19.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike koje izazivaju laku jezu
Slike koje izazivaju laku jezu
'Nežna kao bela ptica, čista kao rosa', 'Pola san a pola led', 'Reci zbogom zori', Gola kao potok, sa bedrima kao labudovi'... Nazivi su novog ciklusa slika Vesne Milunović koje su nicale u Parizu, a predstavlja ih za koji dan u beogradskoj galeriji 73 uz tekst (u katalogu) Đorđa Kadijevića, iz koga izvlačimo, možda, ono što najrečitije govori o njenom radu: 'Zar ne osećate laku jezu gledajući u te rasprostrte plaštove, ne znajući šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oni kriju? ... Milunovićeva apokalipsu ne predstavlja kao katastrofični spektakl. Na njenim slikama prikazana je ‘meka’, nežna varijanta apokalipse. To što vidimo u ovim slikanim prostorima nije strašno dotle dok ne padne i poslednji plašt. Tamo, sa one strane, prazno je. Nama sa ove strane ostaju naše krpice...'
Zbog čega za nazive slika uzimate stihove Crnjanskog?
- Stvaralaštvo Crnjanskog je svedočanstvo naše prošlosti i sadašnjosti i, nažalost, verovatno naše budućnosti. Ono je aktuelno jer naše seobe i naše nestajanje i dalje traju. Oduvek se inspirišem njegovom poezijom, jer mi danas na sličan način proživljavamo njegovu sudbinu. I sama sam otišla u beli svet zbog haosa koji nam se dešavao. Pošto sam sada u mogućnosti da poredim prilike ovde i u Parizu, haos doživljavam mnogo intenzivnije. Meni prija francuska kultura jer je drugačija. Kamo sreće da naši umetnici više putuju, manje bismo tapkali u mestu. Mi jesmo otvoreni prema zbivanjima na Zapadu, prenosimo njihove trendove nesvesni da je i naša kultura nepresušni izvor nadahnuća. Zato valjda i imamo sve manje autentičnih umetnika. Kad god se ovde vratim, imam utisak kao da sam ušla u mračnu komoru, kao da je ovde pokupljen sav zapadnjački otpad. Je li nostalgija to što vas vezuje za Crnjanskog?
- Da, Crnjanski nosi u sebi žal za životom koji smo mogli imati, ali smo ga svojim postupcima uništili. Zato ga smatram aktuelnim. Ali, kako mi vazda bežimo od aktuelnosti - pisaca i slikara koji su svojim radom gradili umetnički protest - zapadamo u minimiziranja samih sebe. Šta vam je Pariz omogućio?
- Drugačije razmišljanje o životu - da sebe bolje sagledam. Francuzi su veoma naklonjeni stranim umetnicima jer iz tuđih kultura isisavaju injekciju za nastavak svoje, a kao velika kultura ne boje se da će time svoju ugušiti.
Znači li to da ste dosta izlagali u Parizu?
- Imala sam dvadesetak samostalnih izložbi za osam godina provedenih na relaciji Beograd - Pariz i desetak učešća na salonima. Svaka mi je otvorila put za novi poziv ili mi je donela kupca. Koje su realno vaše šanse budući da se u svet niste otisnuli mladi?
- Sve zavisi šta čovek hoće od sebe. Ja smatram da je uspeh živeti od svog rada. Da li ste ikad u Parizu osetili da ste građanin drugog reda?
- Ne, baš nikad. Naprotiv, Francuzi su mi čak omogućili da usred bombardovanja moje zemlje dobijem termin za samostalnu izložbu 'Lament nad Beogradom', koja je bila moj lični bunt. Iluzija je da umetnici menjaju svet, a kamoli političke motivacije, ali bar mogu da prenose poruke koje će neko da učita. Javnost se formira korak po korak. Pomeranja su mala zato što su nemiri veliki, pre svega egzistencijalni... Kako vam deluje Beograd u odnosu na Pariz u tom smislu?
- Ovde je sve više bogatih, a sve manje onih koji čitaju knjige ili vole slike_arhiva. Oni jesu obezbedili i sebe i svoje potomke, ali nisu duhovno sazreli da bi konzumirali kulturu. Materijalni boljitak je privid - svuda vidim da se nešto gradi, ali duhovne vrednosti se ne razvijaju, propadaju i bojim se da ćemo ih ako se ovako nastavi, posle tražiti kao zrno graška u plaštu sena. Šta mislite da je naš gorući problem po pitanju duhovnosti?
- Imam utisak da se iz petnih žila trudimo da se dopadnemo Zapadu, a znam iz svog iskustva da Zapad više voli one koji imaju svoje ja i umeju da se pametno nametnu, s autentičnim vrednostima. Da li sebe smatrate srpskim umetnikom?
- To mi liči na političko pitanje, a time se ne bavim. Ne mogu biti ništa drugo jer sam to po rođenju, ali mi to ne ograničava da se dobro osećam gde god sam. Kažete da Francuska bodri strance u svojoj zemlji. Zašto se onda o Francuzima govori kao o velikim nacionalistima?
- Francuzi sa svojim nacionalizmom nikad ne idu ni na svoju štetu ni na štetu drugih, dok mi sa našim krenusmo protiv sebe. Zbijamo se u sve uže granice, dok se drugi otvaraju. Vazda hvatamo ljude za gušu! Čitam da neki kritičari upravo dokazuju da je književnost Danila Kiša plagijat. U Francuskoj se ne bi moglo desiti da velikog pisca bilo ko omalovažava. Kad se živi u oskudici i gazi u sve dublju duhovnu bedu, smeće hvata korena. Kao da nemamo drugih interesa osim onih uskogrudih, ličnih. Zato se često pitam: nismo li mi nepopravljivo zavidni jedni na druge. Milena Marjanović
