Izvor: Blic, 09.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slika je prkos humanog i ljudskog
Ako očekujete da vas slike Ivana Grubanova u Galeriji Kulturnog centra Beograd uvedu u svet iluzija ili kakvog futurističkog raja, to se neće dogoditi. Ako pak očekujete vid samozadovoljstva kao što je bilo dok ste gledali njegove crteže prizora sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, ili „Visitor", projekat koji će postati paradigma zločina i kazne tek pošto snimak pogubljenja Sadama Huseina obiđe svet, ovog puta toga svega nema na platnima. Ona su postala stejdž ili bina još >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neispunjena nečim što će svakog časa postati svetski medijski spektakl.
Ivan Grubanov (1976) posle studija na FLU (2001) odlazi na postdiplomske studije u Kraljevsku akademiju u Amsterdamu. Dve godine kasnije dobija nagradu „Delfina studija" i 2005. prelazi u London gde živi u fokusu savremene britanske scene koju čini plejada: Glen Braun, Majkl Radaker, Kit Tajson (dobitnik „Tarnerove nagrade"), Mark Tačner, Mark Olindžer, Geri Veb... Odatle stiže u Njujork, Barselonu i ponovo u Beograd. Časopis „Kontemporeri" uvrstio ga je među pedeset mladih nada, a etablirani magazin „After ol" (izd. umetnički koledž „Sen Martins") u istom broju mu posvećuje dva eseja, sa dvadeset reprodukcija. Autor jednog („Ivan Grubanov, tiranija i tribalizam") je engleska kritičarka Rebeka Gordon Nezbit, a drugog („Ivan Grubanov, bliski susreti") Belgijanac Filip Pirot, direktor Kunsthale u Bernu.
Otkuda naziv beogradske izložbe „vaninstitucionalno"?
- Moja privremena arhitektonska konstrukcija je mesto masovnog okupljanja koje pretenduje na to da postane institucionalizovano kanalisano društveno ponašanje.
Zašto su bine prazne?
- Kostur aludira na to da ono što je privremeno postane istorijsko, ali i na paradoks: umetnost uvek teži političkoj moći govora, ali nema načina da dostigne njegov intenzitet.
Vi slikate i crtate. Koliko je slika subjektivni medij?
- Slika je intimistička tvorevina, ali i institucionalna, jer se kroz nju sa istorijskim referencama motiv institucionalizuje.
nSlika je ponovo „institucija"?
- Puno se govorilo o povratku slici krajem sedamdesetih (sa neoekspresionizmom u Nemačkoj), pa krajem osamdesetih (sa novom figuracijom Sandra Kija). Ona je uvek bila tu negde. Konačno je prevazišla krizu u koju je zapala sa fotografijom koja ju je uvela u konflikt zvani reprodukovanje stvarnosti. Odgovorila je na promenu brzine koju je donela ekranska slika, sada zasićena medijskim porukama. Sve je to slika sublimisala da bi ponovo nastupila kao autohtona tvorevina, kao prkos ljudskog i humanog.
Kako je slika pobedila savremeni medijski prostor?
- Koliko god se na nečemu insistira, koliko god se nekom stavu ili poruci daje medijski prostor, u svoj toj brzini obličje i misija poruke se gubi. Slika je unela humani kvalitet u poruku i malo usporila tok stvari. To se dešava zato što komprimuje veliku količinu vremena. U tom smislu slika je kao vremenski medijum, ubedljivija od filma i ekrana, jer ovi pokušavaju da doskoče realnosti, da podražavaju temporalnost, dok je slika komprimujući vreme, suptilnija i ubedljivija baš prema vremenu u kome jesmo.
Je li vam boravak u studiju kompleksa „Delfina" otvorio put ka novcu?
- Ne baš ka novcu, ali jeste da budem u umetničkom centru sveta u pravo vreme, iskustvo koje se ne stiče na drugom mestu.
Kako opstajete u najskupljem gradu na planeti?
- Prodajom slika i crteža. Nije to bogzna šta, ali opstajem.
Povratak u Beograd doživljavate kao olakšanje?
- London nije lako ni napustiti, ni vratiti mu se. U Beogradu sam pripremio ovu izložbi, a kad završim obaveze koje me već iza ugla čekaju, odoh nazad.
Dakle, u Beogradu trajno sebe ne vidite?
- Volim svoj grad, ali u njemu ne bih mogao da opstanem. Nema kolekcionara, nema kupaca koji bi mi bar omogućili da radim ako ne da zaradim.
Šta je najteže u Londonu?
- Ništa nije lako. Nema šanse da se odabere alternativni, jeftiniji stil života.
A šta je dobra strana?
- Obiluje kreativnom energijom. Taman onu količinu stresa koju mi priredi, toliko me i nagradi. I u Beogradu se oseća zamajac kulture. Samo kad bi bilo razumevanja na institucionalnom nivou.
Šta nedostaje?
- Infrastruktura: galerijska scena, tržište sa vrednosnim parametrima. Mladim umetnicima je svakako teško da zadrže kontinuitet u radu ako moraju još nečim da se bave. Osuđeni su da rade izolovano, ne mogu da se kreću. Čudi me da ni strane banke ili megafirme nisu krenule u otkup, jer svuda u svetu one prave svoje kolekcije (uz poreske olakšice).
Jasno je zašto umetnik ne može bez svoje umetnosti. A konzument?
- Umetnost omogućuje da povežemo niz kontradikcija u sistemu, pogotovo u našim uslovima. U njoj se mogu pronaći tragovi koji vode sazrevanju identiteta u globalu, i uže, pojedinačnih identiteta.
Šta je bio povod da britanska kritika obrati pažnju na vas, vaša izložba ili rad u celini?
- Ivan Grubanov kao pojava koja egzistira na londonskoj sceni.
Izložbu u KCB otvara rad koji je...
- Fotografija, kao dokument na papiru, a akvarel kao lagana struktura na istom.
Na koju državu se odnosi snimljeni grafit „Smrt državi"?
- Na državu uopšte. Moja izložba pokušava da zahvati šire polje od lokalnog konteksta. Svedoci smo duboke krize koncepta države uopšte, pa i nacionalne. Naša je pravi primer kraha!
Činjenica je da se hvatate u koštac sa krupnom, civilizacijskom temom. Kakvu državu priželjkujete?
- Ne mogu baš da kažem da je država starija od umetnosti i umetnika, ali u novijoj praksi za infrastrukturu koja može da potpomogne umetnost nužna je stabilna i uređena država. Domaćoj likovnoj sceni potrebno je privatnog novca, a pre toga osvešćena generacija koja želi da razmenjuje umetnost.
Kažete da je svaki umetnik na neki način nacionalni umetnik, ne vidim šta bi u vašem radu bilo to nacionalno?
- Svako od nas obeležen je inicijalnim kontekstom i istorijskim poreklom. Vidi se kroz poruku mog rada, a može da se oseti i kroz likovnost.
Ona se oslanja na koje uzore?
- Na Savu Šumanovića, Peđu Milosavljevića, Boru Iljovskog...
Da li ste učestvovali na Oktobarskom salonu?
- Nikada.
