Izvor: Blic, 13.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slatkiši u službi diplomatije
Slatkiši u službi diplomatije
Jedna od ključnih reči ovdašnje stvarnosti je dezorjentisanost, zatim slede beznađe i bezperspektivnost rekao je Milan Pajević, doskorašnji direktor izdavačke kuće 'Stubovi kulture', sadašnji spoljnopolitzički savetnik G17 plus i autor veoma neobične knjižice 'Deda Pajin slatki kuvar' koja je mnogo više od zbirke recepata. Reč je o nevelikoj knjižici koja i izgledom i jezikom i sadržajem vraća atmosferu Beograda između dva svetska >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rata. A kako je, nadahnuto u predgovoru napisala Svetlana Velmar Janković ona je sluh za glasove naših predaka koje kada oslušnemo postajemo plemenitiji.
Otkud to da mlad čovek koji se bavi spoljnom politikom napiše jedan tako nostalgičan kuvar?
To je zapravo zbirka recepata mojih predaka i njihovog okruženja . Jezik kojim se u njoj govori, komentari i fotografije zapravo vraćaju nam neki osećaj topline i lepote. Jeste li probali nekada, na primer, strina Natine kiflice? Verujte mi jednako ćete uživati i čitanju recepta i kasnijoj degustaciji. Očigledno volite slatkiše?
Veoma. Volim i da ih jedem ali i da ih spremam. Kakav je to spoj spoljna politika i kulinarstvo, odnosno mešenje kolača?
Vrlo logičan.
U kom smislu?
Rad na gurmanlucima je nešto što odmara mozak , ali zahteva kreativnu koncentraciju. Spoljna politika donosi napetost i stres, naročito s obzirom na to da se G17 upinje da usresredi pozornost međunarodnih faktora prema problemima sa kojima se građani Srbije suočavaju. Vidite, spoljnu politiku svugde u svetu vodi država, a naša situacija je veoma specifična. U čemu se najviše ogleda ta specifičnost?
U tome što je državni diplomatski servis izolovan i blokiran, odnosno nema prolaznost ka drugima. Tako da je za građane zaista dragocen doprinos ovakvih nevladinih institucija koje imaju kontakte i ostvaruju određene efekte. Suočeni smo sa time da nam međunarodni faktori, blago govoreći, nisu naklonjeni . Njihovi potezi zapravo ugrožavaju narod a ne režim. Kakvo je vaše viđenje takve situacije?
Odgovor na to pitanje traži višestruku, temeljnu analizu. Grubo govoreći oni nisu dovoljno zainteresovani a možda su i pogrešno obavešteni. No, ja uvek skrećem pažnju na ono što mi moramo da uradimo. Jer, takvo stanje stvari možemo menjati samo menjajući svoje stanje, aktivnosti, korake... Od najsitnijih do najkrupnijih stvari. Svakako da treba tražiti uzroke takve situacije ali to je tema za okrugli sto, na primer. Kako gledate na tvrdnju da hrana ima izuzetno važnu ulogu u diplomatiji?
To je zaista tako. Ljudi nisu ni svesni koliko je hrana važna u diplomatskim odnosima. Pa, u svim udžbenicima diplomatije piše da su oblasti diplomatskog komuniciranja kokteli, večere i ručkovi. Slatkiši posebno. Znate, nutricionisti naučno obrazlažu kako slatkiši smanjuju nivo stresa i utiču na poboljšanje raspoloženja. Tako da je, od opšte važnosti, da se o ozbiljnim diplomatskim problemima govori nakon dobrog ručka, ili bar slatkiša. Ima tu još jedan značajan momenat, kuhinja odslikava jedan narod. Kakva se slika našeg naroda stiče kroz našu kuhinju?
I u našoj kuhinji , kao i u ostalim aspektima društva, postoje potencijali uspeha. Različiti uticaji velikih kultura kroz istoriju na ovom prostoru doprineli su tome da se na našoj trpezi nalaze svakovrsni specijaliteti. Ta različitost uticaja je izuzetno zanimljiva i vredna specifičnost u svakom domenu života. Vidite, u našoj kuhinji između dva rata se očitava ne samo turski i slamski uticaj već i francuski i engleski. Jer, u tom periodu naši ljudi su i te kako bili okrenuti prema Zapadnoj Evropi, odlazili tamo na usavršavanje. Mislim da i danas postoji ta okrenutost samo su isprečile užasne prepreke u oba pravca. Ako se kroz hranu može sagledati slika naroda o čemu govori činjenica da je Zapad patentirao i izforsirao takozvanu brzu hranu, odnosno fast-food?
Fast-food je proizvod američke kuhinje. Zanimljivo bi bilo razmisliti detaljno o tome, ali ja nisam stručnjak za kolektivnu psihologiju. Međutim, može se reći da je to posledica podređivanja čoveka radnom mestu i zaradi. To govori o neobraćanju pažnje na sitna, svakodnevna zadovoljstva, koja svakako nisu nebitna, ali kojima smo mi možda previše skloni. Naravno, treba imati u vidu da u tom, kao i po drugim pitanjima, postoji znatna razlika između, recimo, Španije i Italije, sa jedne strane, i Švajcarske i Nemačke sa druge. To je ona stara, naoko sitna, a u biti vrlo važna razlika da li radimo da bi živeli ili živimo da bi radili. S tim što ja ne volim vrednosno da određujem stvari. Mi se sve više bavimo kultom hrane, valjda zato što nam tokom poslednje decenije ništa drugo ne ide od ruke. U čemu se taj naš današnji kult hrane razlikuje od onog koji je bio karakterističan u vreme kada su se spremala jela iz 'Deda Pajinog kuvara'?
Mi ne spremamo ni 5% tih recepata jer za njih treba više vremena, umešnosti i ljubavi. Ta razlika se naravno odražava na širi kontekst . Primera radi sve manje je klasičnih domaćica, to je nekada prosto bilo kao radno mesto i bilo je vrlo cenjeno.
Svetlana Velmar Janković je u predgovoru, između ostalog, napisala da je ondašnja moderna žena smatrala da ipak mora ostati stub kuće. Šta o tome mislite iz današnje perspektive? Imam dilemu oko toga šta danas znač kuća, odnosno dom!?
Šta je uopšte stub kuće? Ne znam da li sam ja preterani pesimista ali meni deluje da se nama svi stubovi klimaju. Klima nam se kompletna društvena konstrukcija, pa shodno tome i porodica. Najvažniji stub koji treba podupreti je makroekonomija ali paralelno s tim moralo bi se delovati u pravnom, obrazovnom i kulturnom domenu. Međutim, bojim se da će to sve skupa teško ići bez podrške iz sveta. Koliko često kontaktirate sa inostranstvom?
Izuzetno intezivno poslednjih devet meseci. Imali smo nekoliko vrlo ozbiljnih putovanja u evropske prestonice i kontakte kako sa ministrima spoljnih poslova tako i sa stručnim timovima i agencijama. Moj opšti zaključak je da svet očekuje od nas da preduzmemo odgovarajuće korake i poteze. Niko ne može da reši naše probleme umesto nas. Kakva je vaša procena budućeg razvoja situacije i u odnosima sa svetom i na unutrašnjem planu?
Ukoliko se kompletno ovdašnje stanovništvo ne uzme u pamet, a naročito oni koji su po definiciji svojih položaja zaduženi za to, bojim se da prognoze mogu da budu mračne. Rekli ste da je dezorjentisanost ključna reč ovdašnje stvarnosti. Tu se nameće pitanje uloge opozicije. Kako bismo slikovito, recimo rečnikom kuhinje, definisali našu realnost?
Dezorjentisanost znači da su ljudi gladni da im se nude razni kolači ali oni ne znaju koji će da im prija a od koga da se otruju. Elem, nude se razna rešenja, svaka državna i svaka opoziciona partija nudi svoja parcijalna i egoistična rešenja, a niko ne nudi celinu, odnosno ne podučava nas kako da sami sebe hranimo i temeljno pripremamo sebi obroke. Svi nam nude samo zagorele kolače. Tatjana Nježić
