Izvor: Blic, 10.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skupo plaćena medijska nepismenost
Skupo plaćena medijska nepismenost
Snježana Milivojević dugo godina bavila se teorijom medija, bila predavač teorije masovnih komunikacija na FPN-a do 1999. kad dobija otkaz nakon što joj je godinu dana pre toga proceduralnim smicalicama faktički zabranjena odbrana doktorske teze. Potom je godinu dana provela u Oksfordu, a danas je istraživač na Institutu društvenih nauka. Juče je u Narodnoj biblioteci počeo mini ciklus njenih predavanja pod naslovom 'Da li su mediji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << moćni', a to je i povod za razgovor o medijskom zabijanju glave u pesak koje je još uvek karakteristika ovih prostora. Doktorsku tezu o medijskoj manipulaciji kao brani slobodnom društvu ipak ste odbranili u Crnoj Gori. Koje od vaših teza važe bez obzira na tip režima koji je na vlasti!?
- Radila sam teorijsku analizu ideološke interpretacije stvarnosti koja se u slučaju našeg društva pokazala pogubnom. I druga postkomunistička društva imala su dramatična iskustva sa medijima, ali ne smemo nikad zaboraviti da je naša televizija bombardovana kao i da su je naši građani sami, nekoliko puta zapalili.Ti izuzetni događaji pružili su nam priliku da porazgovaramo o tome šta se zaista događalo na ovdašnjoj javnoj sceni i kako je izgledala komunikacija preko medija, ali mi je još nismo iskoristili. Ideja ljudi iz Narodne biblioteke bila je da se o uticaju medija progovori van klasičnih obrazovnih institucija, procenjujući da je ovo društvo skupo platilo svoju medijsku nepismenost. Šta podrazumevate pod medijskom nepismenošću?
- Mediji uvek grade, uvek konstruišu stvarnost. Medijski proizvodi su ljudski proizvodi, kao džemperi ili knjige, u njima se vidi trag ljudske ruke. Podizanje kritičke svesti publike je usmereno na prepoznavanje takvog ljudskog rada kako se ne bi apriorno i nekritički verovalo u medije. Sve informacije i poruke koje se prenose vrsta su ljudskog konstrukta, kreacija koju bi trebalo naučiti čitati. Zato mediji traže visok nivo medijske pismenosti. Kako se dogodio domaći medijski sunovrat?
- Ovdašnja medijska prošlost, serija je dokaza o uzurpaciji medija od strane vlasti. Istorijski, ova zajednica nema razloga da se hvali slobodnim medijima a u jednom dramatičnom trenutku, krajem prošle decenije, došlo je do zloupotrebe medija koji su instrumentalizovani kao mehanizam režimske kontrole. Vlast je uspela u tome jer se mediji nisu bavili tradicionalnim poslovima koje obavljaju u slobodnim društvima nego su počeli sve represivnije i represivnije da generišu podršku režimu. Uzrupacija je vršena pre svega odbijanjem da se mediji transformišu donošenjem medijskih zakona. Različito od društava koja su znala da identifikuju javni interes naše društvo to nije uspelo, sa prilično cinizma nipodaštavajući tuđa iskustva, mada, da vas podsetim, prve novine u Srbiji štampane su 1834. dakle iste godine kad su u britanskom Parlamentu izgrađene klupe za skupštinske izveštače. Otkuda sa toliko idealizma posmatrate ulogu medija u savremenoj civilizaciji?
- Sve o čemu pričam odnosi se na instituciju medija. Kao kad pričate o nezavisnom sudstvu, ne govorite o pojedinim sudijama koji mogu biti korumpirani ili mrzovoljni a pritom nekompetentni, ali ta situacija ne utiče na instituciju slobodnog, nezavisnog sudstva. Dakle, ne govorim ni o jednom mediju pojedinačno nego o instituciji slobodnih medija koja je možda najveće društveno dostignuće, jedino što slobodna javnost ima na raspolaganju kad je reč o kontroli vlasti. Bar smo mi videli šta se dešava kad je društvo blokirano u komunikaciji - kad je nema putem medija, kad ona prestane čak i u Skupštini, javnost se izlije na ulicu, odnosno na trg kao prvi osvojeni prostor ljudske potrebe za artikulisanjem vlastitog stanovišta. Vekovi su protekli u težnji da se trg zameni drugačijim institucijama. Kako biste opisali našu tranzicionu medijsku stvarnost? Kakav je danas odnos u trouglu političari-moć-mediji?
- U našem sistemu mediji znaju da postoje zahvaljujući svom aranžmanu sa političarima koji je skriven od javnosti. Oni znaju da njihov opstanak zavisi ne od aranžmana sa publikom nego od onog sa društvenim moćnicima. Sve dok se frekvencija ne dobija javnim konkursom oni nemaju potrebe da se okreću javnosti, nego funkcionišu okrećući se prema signalima iz vlasti. Postoji odugovlačenje ili kašnjenje u donošenju medijskih zakona, zakona o frekvencijama, nije formirano tzv. regulativno telo zakona o difuziji, nije definisan pristup informacijama od javnog značaja, niti opšti medijski zakon, možda bi trebalo doneti i zakon o kleveti, dakle, ne postoje standardi uobičajeni za evropske zemlje. Niko još nije uznemiren u svojoj spokojnoj nekritičnosti. Lustracija nije urađena u taboru prenosilaca poruka! Zar ne bi trebalo procediti domaću medijsku riblju čorbu, izvaditi komesarske glave, ideološke repove i oštre kosti titoističkih i miloševićevskih medijskih struktura?
- To je teško, to se ne da izvaditi, ali ova zajednica mora da se suoči sa činjnicom da je čitava slika o našoj prošlosti pod velikim znakom pitanja, što je bolno i teško. To me podseća na fenomen nakon Vijetnamskog rata u Americi, viđen kao 'kolektivni zaborav'. Taj fenomen išao je linijom kojom je američko društvo bilo podeljeno već tokom samog rata. Bio je to konsenzus da se ne govori o sramoti, svako iz svog razloga. Tzv. patriote i nacionalisti osećali su sramotu što je rat izgubljen, a ostali sramotu što je rat uopšte vođen. Tako je između dve grupacije uspostavljen konsenzus o društvenoj amneziji. Možda su ljudi ovde pojedinačno i znali o granatiranju Sarajeva ili masovnim grobnicama u Srebrenici, ali to nije bio deo svakodnevnog društvenog, medijskog govora. Zato bez pritiska, nijedna institucija neće obaviti taj bolni zadatak. Neće ni mediji, ako nije Univerzitet niti Akademija nauka. Zbog čega ovo društvo smatra da je jedino mesto za razgovor o prošlosti - Hag, a ne ovdašnje institucije pitanje je pred kojim društvo treba da se zamisli. Milorad Pavlović
