Izvor: Politika, 19.Sep.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škotska i Srpska
Iskustvo pokazuje da kod naroda kojima se pravo na samoopredeljenje dugo osporava raste želja za nezavisnošću, i obrnuto
U komentarima uoči referenduma u Škotskoj često je pominjana pogrešna pretpostavka da će ukoliko Škoti odu to biti ohrabrenje i za Katalonce i Baske, Korzikance, Srbe u Bosni i ostale secesioniste u Evropi. Posledice će, međutim, biti iste i ako Škoti ostanu, jer suština nije u ishodu referenduma, nego u samom demokratskom pravu na samoopredeljenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do otcepljenja. Kako će ono biti iskorišćeno, od sekundarnog je značaja.
Iskustvo pokazuje da kod naroda kojima se to pravo dugo osporava raste želja za nezavisnošću, kao i obrnuto. Primera osamostaljenja posle vekovne borbe ima bezbroj, ali ima i suprotnih. Francuzi u Kvebeku na ponavljanim referendumima nisu dobili većinu za odvajanje od Kanade, Česi i Slovaci i danas se preispituju nisu li pogrešili što su se tako olako mirno razišli. A ima mišljenja da bi Srbija devedesetih ohladila secesionističke republike da je prva ostalima ponudila mogućnost odlaska iz zajedničke države.
Sada su aktuelne Republika Srpska i „Herceg-Bosna”, kojima međunarodna zajednica odnosno SAD i EU već dvadeset godina osporavaju pravo na referendum o izlasku iz BiH. Preciznije, „bosanski Srbi” su se još 1991. na plebiscitu izjasnili za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom, a RS danas ima i zakon o referendumu, kao što su se i Hrvati krajem dvehiljadite izjasnili o izdvajanju trećeg entiteta. Vašington i Brisel, međutim, sve to uporno ignorišu u ime projekta jedinstvene države koju ne podržava ni pedeset odsto stanovnika BiH, pa im se kao bumerang vraća „neuspeh u Bosni”. I umesto da im taj već hronični neuspeh postane podsticaj za preispitivanje i promenu pristupa, arogancija transatlantskih saveznika iz ranih devedesetih, kada su mogli sve što su hteli, nastavila se po inerciji.
U zapadnim interpretacijama uzrok neuspeha su „nesposobnost Evropljana da rešavaju probleme u svome dvorištu” (Kati Morton), „nezainteresovanost Amerikanaca da dovrše poslove u Bosni” (Hilari Klinton), „prerano prepuštanje zapadnog Balkana domaćim političarima” (Angela Merkel) i sl. Ove unisone evroameričke ocene ne sakrivaju da su Vašington i Brisel tretirali region i posebno BiH kao svoj poligon za socijalni inženjering, rasturanje složenih država, nenasilno rušenje režima, izgradnju novih država, zamrzavanje konflikata i druge političke eksperimente, te pošto stvari nisu išle u skladu s njihovim projektima uzajamno prebacivali loptu sa evropskog terena na globalni američki, i obratno. Sakrivaju, međutim, ono što je mnogo važnije. I globalno i lokalno pojavili su se novi veliki igrači – Rusija i Turska, sa mnogo više sluha za bosanske specifičnosti, više poštovanja za interese i emocije naroda koji tu žive, više spremne da svoju politiku prilagođavaju i sl.
Nasuprot SAD i EU, koje su Bosni još od 1996. uporno i bezuspešno nametale integraciju, centralizaciju, unitarizaciju itd., Rusija i Turska su bile uspešne jer su Srpsku i Federaciju tretirale kao samostalne delove labave zajednice entiteta. Naprosto, sledile su izvorni Dejtonski sporazum, po kome je BiH ustavno definisana kao konfederacija dva entiteta i pratili stanje na terenu, gde se Republika Srpska i Federacija BiH politički, ekonomski i kulturno već dve decenije sve više udaljavaju, koliko u ratu, toliko i u miru. Rusija i Turska su i tipovale na onaj entitet odnosno većinski narod, sa kojim imaju duboke tradicionalne, istorijske, verske, jezičke i druge kulturne veze, odnosno na rusofilne Srbe i turkofilne Bošnjake. I pri tome se nisu jedna drugoj mešale u odgovarajuće interesne sfere u BiH: Erdogan i Davutoglu su svaki čas u Sarajevu, a nikad u Banjaluci, kao što je Dodik često sa Putinom i Lavrovom, dok su Izetbegović i Lagumdžija ruskog predsednika i ministra susreli jednom ili nijednom.
Takođe, nije zabeleženo da su Moskva i Ankara jedna drugoj prebacivale što favorizuju veze sa svojim omiljenim „Bosancima i Hercegovcima”, odnosno što ih zanemaruju sa onim drugim, manje bliskim i dragim.
Za razliku od Amerikanaca i Evropljana koji i kada su davali i još više obećavali, to je bilo praćeno uslovljavanjima, pritiscima, pretnjama i uvredama, Rusija i Turska i kada su manje davale nisu zauzvrat nametale protektorat, visokog predstavnika i bonska ovlašćenja. Dovoljno je bilo da se uzajamno podseti na pravoslavno-slovenske odnosno islamsko-osmanske veze, pa da Srbima i Bošnjacima srce zaigra.
Merkelova takvog srdačnog partnera u BiH može naći samo među hercegovačkim Hrvatima, odnosno u Draganu Čoviću, ali pod uslovom da podrži treći entitet, a to u sledećem koracima vodi konfederaciji, uniji ili razlazu. Odavno je rečeno: kada Bošnjaci, Srbi i Hrvati nisu mogli zajedno u Jugoslaviji, kako bi mogli u BiH. Pri povlačenju SAD sa Balkana i defanzivi EU, koja ne zna ni šta bi sa sobom, nije nezamislivo da Putin, Merkelova i Erdogan zajedno sa Dodikom, Čovićem i Izetbegovićem budu kreatori novog rešenja za BiH u kome bi se poštovalo pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja.
Ipak, ako neko misli da je posle referenduma u Škotskoj teško uskratiti to pravo bilo kome drugom, pa i Republici Srpskoj, ljuto se vara. Ako je to pravo Srbima u BiH bilo uskraćeno posle raspada Jugoslavije i posle secesije Kosova, onda su sve analogije deplasirane. Jedino što je izvesno: bezočnim osporavanjem želja za referendumom je samo narasla.
Profesor univerziteta
Nenad Kecmanović
objavljeno: 19.09.2014.
