Izvor: Blic, 25.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skoro da nam nema pomoći
Skoro da nam nema pomoći
U subotu 23. avgusta glumci su 'okupirali' Niš. Tradicionalni filmski susreti u ovom gradu, i na njegovoj čuvenoj tvrđavi, okupili su zaista brojne glumce. Na toj niškoj tvrđavi svečanost je otpočela pesmom Gorice Popović, tradicionalnim naklonom glumaca, predajom ključeva u njihove ruke, predstavljanjem žirija ovog festivala (Dušica Žegarac - predsednik, Nebojša Glogovac i Vojin Ćetković), zbilja raskošnim vatrometom, mnogim prigodnim rečima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upućenim čuvenoj niškoj publici... A festival je proglasio otvorenimpoznati glumac Nikola Kojo.
No, pre nego što su prikazani filmovi 'Atorzija' Stefana Arsenijevića, 'Profesionalac' Dušana Kovačevića i potom održan Bajagin koncert, Svetlana Bojković, umetnički direktor ovog festivala, uručila je prestižnu nagradu 'Pavle Vuisić', za 2002. godinu velikanu jugoslovenskog glumišta, Bori Todoroviću, koji se svesrdno zahvalio na priznanju, kazao kako mu je zbilja velika čast da primi nagradu sa tim imenom i potom rekao nekoliko nadahnutih rečenica o Vuisiću. Pričao je o njemu kao čoveku opisujući ga kao mudrog, osobitog, sveznalicu, skromnog, sjajnog...
Prolomio se dugačak aplauz, a onda je Todorović rekao: 'Hvala vam na ovom divnom i dugom aplauzu. Mada, mogu ja da izdržim i mnogo duži'.
Vaša duhovita opaska izazvala je dodatni aplauz. Zaista, šta za vas znače nagrade, posebno ova, koja vam je faktički uručena sa godinu dana zakašnjenja?
- Postoje izuzetne nagrade koje me impresioniraju i emotivno dodiruju. Jedna od tih je i ova, kao što recimo veoma držim do nagrade 'Ljubiša Jovanović'. To su nagrade koje nose imena velikih umetnika, ove ostale, vrlo brojne, nagrade me ne dodiruju nešto naročito. A i dobijaju se... tako... manje-više... po lepoti. Tako da, pogotovo sada u ovim godinama, neki poseban odnos prema tim nagradama i nemam. Gledam na to kao nešto što prolazi pored mene. Ne kažem da sem ove dve koje sam naveo nema još nagrada do kojih držim, ali veći je broj onih do kojih ne držim.
Slovite za duhovitog čoveka. Da li ste se u svom životnom i radnom veku tom duhovitošću borili protiv teških trenutaka ili...?
- Iskreno, i nemam neke teške trenutke. U principu imam jedan relativno srećan život, ili bar ja na njega tako gledam. Dakle, moglo bi se čak reći da sam zadovoljan sam sobom. Duhovitost nije nešto što mi pomaže ili odmaže. To što ja važim za duhovitog čoveka, često dobro raspoloženog, to je nešto jednostavno genetsko u meni, a umem, bogami, da inficiram i okolinu, kao što sam i sam njome inficiran.
Kad smo već kod okoline koja vas inficira; kakav odnos imate prema savremenom društvenom trenutku?
- Imao sam ga. Zbilja. Bio sam veoma involviran u tu, našu stvarnost. Dirali su me ti (jezivi) kontakti kroz koje smo prolazili. A sad pokušavam da živim na distanci od društvenih zbivanja, da prosto živim nekim normalnim životom. Jer, vidim da je bespredmetno, beskorisno i jako iritirajuće baviti se društvenim pitanjima i politikom. Prosto, nema više smisla da čovek nastavi tako da živi. Možda je to neka vrsta mog konformizma, ali stvarno je bilo dosta. Zaista! Sada se trudim da budem izvan politike i svih aktuelnih društvenih događaja.
Da ste vi na mestu aktuelne vlasti, šta biste uradili?
- Da sam ja na njihovom mestu ja bih prvo dao ostavku, odnosno ostavke. Vratio se lepo, recimo, svojoj profesuri na univerzitetu. Jeste da je to duboka anonimnost, ali kud i kamo je poštenije. A ne bih išao iz stranke u stranku, menjao izvršne i glavne odbore, funkcije... Vlast je nešto veoma zarazno i užasno menja čoveka. Treba imati fantastičnu, ličnu moralnu konstelaciju da bi se čovek tome odupro. A koliko vidim, takvih među njima nema.
Svojevremeno se govorilo da živimo kao da je sve napisao Duško Kovačević. Šta vi mislite?
- Duško je sjajan pisac, uz ostalo, i našeg srpskog mentaliteta. A sve te rane koje nas bole ubrajaju se upravo u taj naš primitivni srpski mentalitet. Žalosno je to reći, ali živimo život od danas do sutra. I, boga mi, skoro da nam nema pomoći. Čovek dođe u situaciju da priželjkuje nekoga ko će nas učiti i voditi ka nekom boljem životu. Da nas neko nauči da može i bolje i lepše da se živi. Ovako prepušteni sami sebi ne umemo. Ništa ne umemo... majke mi.
Umeju neki od nas, na primer, da budu dobri umetnici, glumci?
- To umem. Na svu sreću se moje kolege i ja bavimo umetnošću i to je neka vrsta naše intimne eksteritorijalnosti koja nas i pročišćava i štiti. Tatjana Nježić
