Izvor: Politika, 12.Apr.2012, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škola i razumevanje kulture
Na listi od 15 ciljeva obrazovanja u zakonu o osnovama sistema obrazovanja, kulturne vrednosti se pominju samo na jednom mestu
Podaci dobijeni istraživanjem kulturnih potreba mladih pokazuju da se događaju krupne promene u načinu života ovog dela stanovništva. Moramo se upitati šta je dovelo do takve marginalizacije kulture, kao što se ne sme zaobići pitanje šta se može učiniti da ne dođe do pogoršanja ionako pogoršane kulturne svesti i ponašanja mladih.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U traganju za odgovorima na ova pitanja ukazaće se na više društvenih, porodičnih, internetsko-komunikoloških, globalističkih, ekonomskih činilaca koji doprinose minimalizaciji ili nestajanju, dugom tradicijom oblikovanih kulturnih potreba. Dinamika kulture se ne ogleda samo u njenim unutrašnjim vibracijama već i u odnosu na društvene i ekonomske promene, otvorenost i zatvorenost državnih i komercijalnih elektronskih medija, politički sistem, međunarodne okolnosti.
Međutim, jedna institucija je od presudnog značaja za valjani odgovor. Obrazovne ustanove povezuju oba pola problema o kome je reč. Činjenica da je svaki član društva, starosti od šeste do 24. godine, svakodnevno na „radnom mestu“ u školi, na fakultetu, jasno ukazuje na značaj obrazovanja u formiranju kulturnih potreba i oblikovanja kulturnog ponašanja mladih generacija. Kada podaci istraživanja pokažu drastičan pad u kulturnim aktivnostima mladih (odlazak u institucije kulture i bavljenje umetnošću) onda se moramo upitati koliko je takvoj tendenciji doprinela obrazovna politika. I dalje – šta se može učiniti na ovom terenu državne politike da se stanje popravi?
Kada kažemo obrazovanje onda uglavnom mislimo na njegove unutrašnje aktere. Mogli bismo na ne baš uverljiv način da tvrdimo kako škola ne prenosi na valjan način kulturne vrednosti na učenike. Odgovornost bi pala na: 1) nastavnike kao ličnosti kulture u Eliotovom smislu da „razumeti kulturu znači razumeti ličnost“, 2) na sadržaje kulture u nastavnom programu (kurikulum) kao i u udžbenicima, 3) na učenike (studente) i kulturu koju donose iz porodica, 4) korporativnu kulturu škole, fakulteta (organizacija kulturnih aktivnosti).
Razume se, iz rasprave o našoj temi ne možemo da zanemarimo i ove aktere obrazovanja u kontekstu kulture. Međutim, suštinski problem se nalazi u izboru koncepta obrazovne politike. U njoj se krije odgovor o neuspehu kulturološkog obrazovanja mladih u Republici Srbiji.
Ako se pažljivo čitaju dokumenta iz ove oblasti u poslednjih desetak godina (Kvalitetno obrazovanje za sve, 2002, 2004), lako će se zapaziti da je konstrukcija obrazovnog sistema utemeljena na otvorenosti, merljivosti, efikasnosti, pravednosti. Vodeće ideje promena u obrazovanju su kompetencija, veštine, ishodi, evaluacija, stručno usavršavanje nastavnika, osiguranje kvaliteta. Teško je naći reč kultura u ovim dokumentima. Na podužoj listi od 15 ciljeva obrazovanja u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009) identitetske i kulturne vrednosti se pominju samo na jednom mestu (tačka 14).
Šta se može i mora učiniti? Osnovni koncept obrazovanja za kulturu bio bi da se kultura predstavi kao jedno bogato nasleđe koje mi nismo stvorili ali smo u mogućnosti da tragamo za onim što još nije stvoreno. Na takav način predstavljena kultura može od strane mladih naraštaja da se prihvata, kritikuje i poboljšava.
Svaka nacionalna zajednica nastoji da posredstvom obrazovanja prenese svoju kulturu mladim naraštajima. U tom smislu ciljevi kulturološkog obrazovanja bili bi: 1) podizanje opšte kulture mladih članova društva – opšta kulturna pismenost, 2) isticanje važnosti čuvanja kulturnih vrednosti, 3) usvajanje kulturnih normi i obrazaca socijalizacije, 4) širenje znanja o kulturnim ustanovama, 5) prenošenje značenja i smisla kulturnih događaja, 6) negovanje ideala „ostvarenje obuzima ličnost“, 7) organizovanje poseta institucijama kulture, 8) otvorenost medija (naročito javnog servisa) za mlade stvaraoce.
Obrazovne institucije prenose kulturno nasleđe, način života jednog naroda, ali razvijaju i potrebu za stvaralačkim izrazom mladih pripadnika društva.
Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović
objavljeno: 12.04.2012.
