Izvor: Politika, 14.Apr.2013, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sizifov kamen guram i nizbrdo
Država i dalje ništa ne čini od onoga što bi morala, da privredi i narodu ne bi bilo još gore. Ono što je davno trebalo da bude završeno, još nije ni počelo
Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i vlasnik Modne konfekcije „Modus”, zapošljava 160 ljudi. Važi za veoma neprijatnog sagovornika predstavnika ekonomskih vlasti, nikad zadovoljan onim što preduzimaju za rast i razvoj srpske ekonomije.
On je za njih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ,,onaj što stalno mrači”. A Ministarstvo finansija i privrede u ovoj vladi je, kažu upućeni, prilično učinilo da pomogne privredi.
Ukinuto je 138 parafiskalnih nameta, kao i fiskalne kase za zanatlije, Zakon koji obavezuje državu da svoje obaveze plaća do 45, a sve ostale do 60 dana nedavno je stupio na snagu, država subvencioniše bankarske kamate na kredite za likvidnost, skraćen je rok za vraćanje PDV-a izvoznicima, malim preduzećima i zanatlijama će se poklanjati novac za kupovinu alata i opreme...
Ministar Dinkić je 2013. najavio kao godinu zaokreta. Statistika je u prva dva meseca zabeležila značajan rast industrijske proizvodnje i dvocifreni rast izvoza, u oktobru prošle godine objavila je pad nezaposlenosti…
A Milan Knežević će na sve to: ,,Država i dalje ništa ne čini od onoga što bi morala da privredi i narodu ne bi bilo još gore. Ono što je davno trebalo da bude završeno, još nije ni počelo.”
– Sve što je ova vlada do sada preduzela s namerom da spašava ono što je preostalo od srpske privrede samo je šminkanje mrtvaca. Ta kratkoročna dovitljivost služi da se, po ko zna koji put, odlože odavno zakasnele strukturne reforme, što je drugo ime za konačno zaustavljanje rasipništva i daljeg zaduživanja na račun privrede i budućih generacija. Ukinula je 138 taksi, ali je povećala PDV i akcizu na gorivo, pa opet nema obećanog rasterećenja. Dinkić obećava milion evra za kupovinu opreme, a mala preduzeća i zanatlije toliko mesečno potroši za plastične kese. Privreda je zrela za uvođenje vanrednog stanja i stvaranje tima ministara koji će svakodnevno raditi na njenom spašavanju, stvaranjem snošljivih uslova poslovanja.
Na čelu ste jednog od privrednih udruženja, a razmišljali ste da ugasite firmu?
Nemoguće je poslovati sa ovolikim zahvatanjima države, u zemlju u kojoj niko ništa ne plaća, pod pritiskom nelojalne konkurencije iz sive zone poslovanja i s najskupljim bankarskim kreditima u Evropi. Više od 45.000 firmi je u blokadi, za 165.000 je manje preduzeća i preduzetnika u poslednjih pet godina. Država je morala biti najsavesniji dužnik, ali naša nije. Agrobanka proneveri 300 miliona evra, Razvojna banka Vojvodine 14,5 milijardi dinara, javna preduzeća prave gubitke, država se zadužuje da pokrije zloupotrebe i javšluke, ali nema da plati ono dug privatnom sektoru. Kako da opstanemo, da stvaramo, i da punimo budžet? Dakle, ko „mrači”, ko širi pesimizam? Kamo sreće da Knežević i njegovi sapatnici ne vide to što vide. S druge strane pritiska sve manja kupovna moć građana, rastuća nezaposlenost, male investicije. U proteklih godinu dana moja firma je imala za 40 odsto manji obim prometa. A obaveze iste, ako ne i veće.
Nadležni tvrde da će Zakon o rokovima plaćanja, pisan zajedno sa privredom, konačno stati na put opštoj nelikvidnosti?
Kamo sreće. Ali, država duguje privredi milijardu evra. Ona je bila generator nelikvidnosti. Razduživaće se štampanjem obveznica sa rokom dospeća od 36 meseci. Koliko će firmi dočekati svoj novac? Hoće li do tada preživeti? Zakonodavac je pošao od pretpostavke da para ima, ali da privreda, država, javna preduzeća, opštine i gradovi, nisu htele da plaćaju svoje račune. A para, zapravo , nema. Zato striktna primena zakona preti da blokira preduzeća koja bi mogla da rade plaćajući u roku od 90 ili 120 dana.
Da li je vaše udruženje predložilo bolje rešenje?
Ministarstvo finansija nije usvojilo naš predlog da se primenjuje postojeće zakonsko rešenje, po kojem se na prvom ročištu u sudu, na osnovu nesporne dokumentacije, izrekne zabrana raspolaganja računom dužnika u korist poverioca do potpunog izmirenja duga. U tom slučaju bi, po izvršenom plaćanju, osnovanost potraživanja poverioca dokazivao dužnik, a ne poverilac.
Država subvencioniše bankarske kamate na kredite za likvidnost?
Novo zaduživanje zarad razduživanja je najkraći put do konačnog bankrota. U poslednje četiri godine banke su privredi odobrile 4,5 milijardi evra subvencionisanih kredita za likvidnost. Za subvencionisanje njihovih visokih kamata država im je platila oko 130 miliona evra. Banke su tako zaradile oko 360 miliona evra, a privredi je samo produžena dužnička agonija. Konačni rezultat je pad BDP-a u protekle tri godine i rast nezaposlenosti. Privreda duguje 20 milijardi evra. Prava pomoć privredi bilo bi smanjivanje poreza nisko akumulativnim granama privrede koje zapošljavaju najveći broj radnika. Ali takva pomoć je izostala.
Država nikako da pogodi šta privredi zaista treba, a u Ministarstvu finansija i ekonomije tvrde da su „stalno na terenu” i u neprekidnoj vezi za preduzećima?
Ne bih rekao. Još nema prave komunikacije između države i privrede. Pogotovu niko ne čuje vlasnike malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, najviše postradalih od početka krize 2009. godine. A od njih se očekuje da proizvode, izvoze i zapošljavaju. Oni i u ovim nemogućim uslovima stvaraju 46 odsto bruto domaćeg proizvoda, zapošljavaju 56 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Uprkos tome, u Nacionalnom savetu za privredni oporavak sede šest tajkuna, nekoliko bankara, ali nema ni jednog predstavnika malih i srednjih preduzeća i preduzetnika.
Znači li to da država brka red poteza?
Prvo, država ne radi svoj posao. I, da se razumemo, privrednici od države zahteva da radi samo ono što rade države u najrazvijenijim zemljama tržišne privrede. Naša ništa ne čini, a kada nešto preduzme, onda je to polovično, ili prekasno. Od prošlog septembra smo svedoci samo sitnih udvaranja i ispraznog populizma, bez neizbežnih bolnih promena. Mi nemamo više vremena. Tražimo sve i odmah....
Šta, konkretno, redom?
Uoči poslednjih izbora naše udruženje je podržalo Srpsku naprednu stranku, verujući da će prekinuti decenijsko loše upravljanje ekonomijom. Da bi privreda mogla da radi, tražili smo departizaciju, depolitizaciju, uspostavljanje pravne države i institucija, strukturne reforme, suzbijanje sive ekonomije i diskrecionog odobravanja subvencija i dugih podsticaja. Zatim, prestanak zloupotrebe državnih banaka i uspostavljanje kontrole tokova i trošenja javnih sredstava, ograničenje roka plaćanja na 60 dana, rigoroznu naplatu poreza, promene zakona o radu i zanatstvu, efikasno pravosuđe, kontrolu trošenja svakog dinara iz budžeta, suzbijanje sive ekonomije i crnog tržišta. Da zaposleni u državnim službama dele sudbinu onih koji proizvode i stvaraju novu vrednost. Jer, prosečna plata u javnim službama je za 35 odsto viša od proseka u privredi. U prošlih 13 godina u privredi je bez posla ostalo oko 660.000 ljudi, a u javnom sektoru ni jedan. Reformu zdravstvenog, penzionog i školskog sistema. Izgradnju infrastrukture. U proteklih desetak godina moje preduzeće je na ime poreza i doprinosa državi platilo 25 miliona evra, ali nikako da dočekam nekoliko stotina metara asfalta do fabrike. U najkraće, da država manje uzima i troši, a da više ostavlja onima koji stvaraju. Da se isplati proizvodnja, rad i zapošljavanje, a ne posedovanje i trgovanje. Srbija je na 85 . mestu na svetu po uslovima privređivanja. Stopa poreza i doprinosa na zarade je 63 odsto, što je nepodnošljivo. Poslodavci plaćaju bolovanja do mesec dan, troškove prevoza, ogromne otpremnine, troškove zapošljavanja invalida. Ova privreda to ne može da izdrži.
U fiskalnoj strategiji 2013–2015. piše da će da će se, konačno, krenuti s reformama?
Ah, piše… Odavno je naša sadašnjost premeštena u „rajsku budućnost”. Takvu budućnost čekamo 20 godina. Zašli smo u april, a nigde nikakve najave. Nema predloga. Kada ćemo ga videti, hoće li biti javne rasprave? Posle toga sledi skupštinska procedura i eto kraja prve godine vladanja ove koalicije. A u toj prvoj godini svaka vlada počinje sa bolnim promenama, kakve će ove moraju biti. Ne znamo šta ćemo sa neprivatizovanim firmama, sa firmama u takozvanom restrukturisanju, koje su za pet godina potrošile 4,5 milijardi evra, a u gorem su stanju nego nego početka tog procesa. Javna preduzeća su socijalne ustanove. Njihove usluge plaća ko hoće i kad i koliko može. Sistem se i dalje urušava. Tek posle toga bi moglo da se razgovara o strategijama razvoja na osnovu mišljenja struke i nauke i ljudi iz privrede.
Uporno, već deceniju, ukazujete na pogubne posledice sive ekonomije, šverca, korupciju u javnim nabavkama. Ima li vajde?
Čvrsta rešenost Aleksandra Vučića da spreči korupciju u javnim nabavkama urodila je plodom. Nedavno je saopšteno da je u drugom tromesečju prošle godine, u vreme izbora, vrednost hitnih nabavki, sklapanih pregovaranjem, dostigla rekordnih 8,7 milijardi dinara. Posle izbora, od jula do decembra, ukupna vrednost pregovaračkih postupaka po hitnosti bila je četiri puta manja, oko dve milijarde dinara. Zar to nije dokaz da političari mogu, kad hoće. Usvojen je i novi Zakon o javnim nabavkama. Godinama ukazujem i na nezakoniti uvoz roba iz različitih zemalja. Da je Carina izvor ogromne korupcije i uzročnik ogromnog crnog tržišta i sive ekonomije. Od 2000. godine nelegalno je uvezeno robe za više od pet milijardi evra. Gubici države samo na osnovu neplaćene carine i prethodnog PDV-a premašuju dve milijarde evra. Nedavno je vaš list objavio da je na adrese Tužilaštva za organizovani kriminal, Agencije za borbu protiv korupcije, Službe za suzbijanje finansijskog kriminala i Poreske uprave stiglo anonimno pismo u kome je detaljno opisano kako se to radi. Nekom je na toj carini dosadilo da to zlo gleda svojim ocima. Carina je sve demantovala. Zatim je objavljeno da je određen pritvor do 30 dana za 13 carinika i špeditera osumnjičenih za zloupotrebe, dok će se jedan osumnjičeni braniti sa slobode. Oni se terete za nezakonito postupanje prilikom uvoza i carinjenja tekstilne robe proizvedene u Kini. Nelegalna prodaja po pijacama i ulicama je takođe stara priča kojoj se kraj ne naslućuje. Kao antimaterija; nema kraja lošoj beskonačnosti.
Ali vi ne odustajete?
Kao Sizif. Ja i dalje guram svoj kamen uživajući u lepotama apsurda. Jer, Srbija je neuređena zemlja. Ona mora ponovo „da se rodi” kao uređena, demokratska država, a demokratija je diktatura institucija, jednaka prava i obaveze za sve i Ustavom zagarantovana ravnopravnost na tržištu. Da nam deca ne budu najtraženiji „izvozni proizvod”. Da i moj sin jedinac, koji je završio državni ekonomski fakultet, ne ode u svet, iako mu je otac industrijalac. U uređenoj zemlji sve ima smisla u neuređenoj sve je besmisleno.
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 14/04/2013
