Izvor: Politika, 01.Nov.2010, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sistem je dobar zato što sam živ
Enklave su paralelni svetovi sa tolerisanom mikrosamoorganizacijom, njihova prava retko sežu izvan granica geta
Šta će biti s nama? Koliko dugo možemo ovako? Hoće li se išta promeniti? Kakva će naša deca izaći iz ovog ludila? Imamo li prava na život, gradove, posao, slobodu? Možemo li da budemo drugačiji? Imamo li pravo da se ne slažemo sa većinom? Kolika je cena svega toga? Ovo je deo pitanja koja, više od deceniju, postavljaju kosovski Srbi. Kada se jedna etnička, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jezička, kulturološka ili verska zajednica suoči sa sopstvenom propašću i učestvuje u njoj, a kasnije njeni ostaci imaju dugo iskustvo kontinuiranog produženog nestajanja – preoblikuje se svest o pravima i doživljaju sopstvenog položaja, a život se svodi na ogoljeno postojanje i fatalnu utučenost. Tada, na prvo mesto, što je i prirodno, izbijaju puko preživljavanje, planovi za odlazak (bekstvo), većina vidova mimikrije (politička, etnička, kulturna). Potpuna i sistematska likvidacija gradskog i građanskog života, sabijanje u hermetički zatvorene geto zajednice mogla bi se, u kraćem periodu, nekako i preživeti da iznad svakog pojedinca ne stoji Damoklov mač konačnog obračuna u dirigovanom međuetničkom haosu. Rasprava o ljudskim pravima na Kosovu i Metohiji može početi odgovorom na pitanje kako ta prava mogu da izgledaju i da se primenjuju u pretpolitičkoj zajednici zasnovanoj na etničkim ciljevima. Ta zajednica, paradoksalno, u sebi sadrži kapacitet za savez sa najmoćnijom silom sveta i vaninstitucionalni (poluplemenski) mehanizam donošenja odluka koji fatalno ugrožava sve one koji su slabi. Ona je vrlo teško „čitljiva” jer se njene elite formalno i deklarativno veoma brzo prilagođavaju spoljnim uticajima, a sporo i teško menjaju po dubini, u svesti, u odnosu prema drugima.
Da bi mogli javno govoriti o svom ljudskom odnosu sa Srbima koji su nekad bili u prilici da im pomognu pojedinci iz nekoliko dreničkih porodica su za to nedavno tražili dozvolu od lokalnih klanova i zaslužnih familija. Tražili su blagoslov za priču o tome kako im je nekad neko učinio nešto dobro!
Za Srbe su predviđena prava, i to na dva nivoa: kolektivna (enklavska i severnoibarska) i pojedinačna (starci po gradovima, retki povratnici i radnici u administraciji). Enklave su paralelni svetovi sa tolerisanom mikrosamoorganizacijom, njihova prava retko sežu izvan granica geta gde postaju pojedinci suočeni sa novom realnošću.
Posle decenije „razvoja kosovskog društva” ne više od sto pojedinaca mahom starijih od šezdeset godina u gradovima na Kosovu ima pravo na strogo restriktivan život. Iako su oni konstitutivni deo grada, njegovog pređašnjeg razvitka i multikulturalnosti, etnička sila ih je primorala da budu tretirani kao „bivši ljudi” i opasni svedoci postojanja druge, iščezle etničke grupe.
Iz desetogodišnjeg kosovskog konteksta nije moguće govoriti o ljudskim pravima jer su ona nadgradnja; podrazumeva se da ih prati određeni stepen razvoja društva, institucionalna zaštita i sigurnost, izgrađena svest i kritičko mišljenje da drugi i drugačiji treba da uživa plodove ravnopravnosti. Pred naletima surove etničke sile međunarodna zajednica je na Kosovu odustajala od ovih principa u tri faze. Strategija „standardi pa status” pokrajine dala je katastrofalne rezultate, pa se onda prešlo na projekat „i standardi i status” koji se završio u vatri i etničkom ludilu martovskog pogroma 2004. godine. Tog trenutka se prešlo na fazu „status pa standardi”, udovoljavajući time kosovskoj nezavisnosti a ljudska prava, njihova nedodirljiva vrednost seli se u domen teorije i rasprava o specifičnim slučajevima i nijansama.
Samo nekome ko ima ugrožena životna prava možete bez zamene ukinuti telefonske veze i isključiti ga iz sveta bez ikakvih posledica, bez reakcije javnosti, bez međunarodne brige. Iz teškog i totalitarnog nasleđa dominantnih grupa, plemena, ideologija i neslobode izvlače se bezlične i mimikrijske formule i rešenja: ćuti, može biti gore; sad je dobro – kako je bilo pre; mi smo za ovo što je danas; došlo je njihovo vreme... Opravdava se sopstvena beda, teskoba i svest jer si doživljen i tretiran i kao smetnja i kao pretnja. Upada se u onu vrstu otupljenosti koja ne govori o slobodi i slobodama jer smatra da će ih zbog takvog stava manje imati, da neće dobiti novac, da će nešto izgubiti. Na kraju svih krajeva, ima li većeg poraza za jedno društvo od zaključka i stava njegovog pojedinca: sistem je dobar zato što sam živ!
*Novinar i književnik Gračanica – Priština
Živojin Rakočević
objavljeno: 02.11.2010.
