Izvor: Blic, 19.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siromašni se boje i sopstvene senke
Siromašni se boje i sopstvene senke
Reditelj Goran Paskaljević, koga je ugledni internacionalni filmski vodič 'Varajeti' za 2001. uvrstio među 5 najboljih reditelja protekle godine (uz Janga, Soderberga, Džordana i Halstroma) završio je (ipak) u Beogradu montažu filma 'Kako je Hari postao drvo' koji će, kako se očekuje, biti prikazan na festivalu u Veneciji, a potom u septembru imati svetsku premijeru u Beogradu na koju će doći najugledenija evropska filmska imena. Takođe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ono što je svakako vredno mediske pažnje, pa i više od toga, je činjenica da je Paskaljević uspeo da ubedi najjače francuske producente da projekat vredan 25 miliona maraka, 'Legendu o Tristanu i Izoldi' snimaju baš ovde.
'Oni su, naravno, tražili državu u kojoj će ih sve zajedno koštati što manje. U Bugarskoj su, recimo uslovi povoljniji za oko 20 odsto, a u Rumuniji čak za 25. Međutim, uspeo sam da im objasnim da ćemo ovde imati bolje filmske radnike, prijatnije atmosferu i razne druge pogodnosti. Sa druge strane to je način da naši ljudi uhvate korak sa elektronsko-tehničkim znanjima do kojih se došlo u svetu u poslednjih deset godina.' Da li je film 'Legenda o Tristanu i Izoldi' zamišljen po ugledu na srednjovekovni mit u kome se ovi likovi - pod dejstvom čarobnog napitka, a u ime ljubavi - bave izdajom, mržnjom, krađom, ubistvima?
- Vratio sam se samom izvorištu tog mita, i pokušao da odstranim one naslage koje su nastale u međuvremenu. Naime, ja sklanjam taj moralni štit čarobnog napitka koji 'snosi odgovornost' za sva zlodela koja su oni počinili. Tačnije, oni ispijaju napitak ali se ispostavlja da on nije delotvoran i da to nije nikakvo opravdanje za sve ono što su oni uradili u ime ljubavi, a znamo da je Tristan u to ime žrtvovao sve oko sebe. Pokušao sam da se pozabavim jednom opasnom tezom - da čovek možda ima potrebu da mrzi kao što ima potrebu da voli. Ljubav takođe može biti razorna, ona tada postaje strašna i uništava sopstvene subjekte. Moram reći da me vreme izvorišta tog mita u izvesnom smislu podsetilo na ovo naše, današnje. Po čemu?
- Po surovosti.
Nije li i film 'Bure baruta', koji vam je otvorio mnoga svetska vrata, zapravo, na neki drugi način, priča o surovosti i agresiji?
- To je film o nasilju koje je ušlo u naše porodice, među prijatelje, u svakodnevni život. On je izazvao velika uzbuđenja, čak i otpore, i ovde i u svetu. Smatrao sam da taj kraj treba da bude eksplozija u smislu socijalne pobune, političkog protesta i promene stanja duha, a ispostavilo se da je film izašao pred bombardovanje. Međutim, čini mi se da su nasilje i agresija i dan-danas prisutni u svim segmentima života. Na šta konkretno mislite?
- Od toga da tipovi u besnim automobilima kada vas vide da prelazite ulicu umesto da prikoče dodaju gas, pa nadalje. S obzirom da ne živim ovde već sedam godina u prilici sam da stvari posmatram sa distance. Ne pratim svakodnevno Skupštinu, ne čitam redovno naše novine, ne napajam se Šešeljom kao paradigmom pošasti prošlosti koja još uvek traje... A kada se malo izmaknete, bolje možete sagledati stvari. Šta vas je odvelo iz zemlje? Ideologija? Politika? Ekonomija? Ili..
- Uvek sam mnogo putovao i smatram da sam bogat, jer sam obišao mnogo zemalja i upoznao razne kulture. Danas smo u situaciji da čitave generacije mladih ljudi nisu nikada izašle iz zemlje. To je ogromna šteta. Prethodni režim nam je uz ostalo oduzeo i ta putovanja. Ali ja nisam otišao ni iz ideoloških, ni iz političkih, ni iz ekonomskih razloga. Ja sam emotivni emigrant. Kao što je, verovatno, poznato oženio sam se Francuskinjom. I šta je to što vidite sa te distance Beograđanina u Parizu?
- Najviše me uznemirava ta još uvek prisutna agresija u svakodnevnom životu; i mržnja. Koliko je poznato film 'Kako je Hari postao drvo' je film o mržnji i manipulaciji?
- Osnovna inspiracija začeta je u vreme u kome smo živeli. Glavni junak u izmišljanju neprijatelja pronalazi životni smisao. Na kraju ih zaista i stvara. Vidite, sada je često u upotrebi floskula 'govor mržnje'. Nismo mi još ni svesni koliko smo bili zadojeni tim razarajućim osećanjem i koliko smo to još uvek. Moramo se kao nacija suočiti sa sopstvenom mržnjom pre nego što krenemo da optužujemo druge, bez obzira da li su to naši susedi, Amerika ili Evropa. Suočavanje će biti bolno, ali je nužno jer bez toga ne možemo dalje. I kada govorimo o Miloševiću zaboravljamo da on nije bio sam, milioni su stajali iza njega opijeni nacionalnim mitom zarad kojeg je lavina krenula. Moramo se takođe suočiti sa tim da je u naše ime jedan deo našeg naroda činio užasne stvari, kakve nikada ranije u istoriji nismo činili. Tek kada to sve sagledamo, otreznićemo se. Upitna konstatacija da su i drugi radili ovo ili ono, ma koliko tačna, ne može biti lek za našu kolektivnu svest. Znate, primera radi, ni Nemci nisu verovali da su postojale gasne komore pa je sve moralo izaći na videlo. Biće tu, čini mi se još teških i bolnih stvari, ali ja se nadam da će nas ova sadašnja vlast nekom prečicom odvesti tamo gde pripadamo, u Evropu. Kako (sa distance) gledate na zbivanja unutar DOS-a i njihovu vlast?
- Nisam član ni jedne partije, a sebe ubrajam u demokratski orjentisanu levicu. Znate, lako je kritikovati vlast. Mislim da imamo možda najbolju vladu koju smo ikada imali. To su većinom ljudi koji znaju svoj posao. Kad vidite osobe kao što su Dinkić, Đelić ili Đinđić koji su majstori svog zanata i nisu opterećeni nacionalnim mitom u vama se javlja i nada i poverenje. Nije, verujte, dovoljno 100 dana da se ovako, po svim pitanjima, srušena i urušena zemlja digne iz pepela. Nema većeg poniženja za jedan narod, nema ni demokratije, ni časti, ni izgradnje kulturoloških vrednosti - kada vi imate penzije i plate od 2,5 do 100 DEM. Ljudi su toliko osiromašili da se boje sopstvene senke. Tom Kruz i koka kola Možete li uporediti naše glumce sa svetskim?
- Imamo odlične glumce. Englezi takođe. Američka škola je već nešto drugo. Oni imaju zvezde. Po meni, Tom Kruz koji uzima dvadesetak miliona dolara po filmu nije nikakav glumac. On je, jednostavno, zvezda, kao što ni koka-kola nije najbolje piće ali jeste najprodavanije. Tatjana Njezić
