Izvor: Politika, 31.Okt.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindrom malog stola
S velikim silama nema porodičnih emocija niti priznavanja ravnopravnosti, niti bilo kakvih drugih emocija, osim emocija u vezi s njihovim sopstvenim interesima
Ne znam kako je bilo kod vas u porodici, ali kod nas kad god se dešavalo neko veselje ili slavlje uvek se postavljao jedan dugački sto za goste, i za tim stolom je sedelo tridesetak odraslih članova moje porodice, kumovi i prijatelji, a mi deca smo se uvek našli za nekim malim stolom u nekom ćošku. Ovo mi je ostalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duboko u sećanju iz više razloga, ali sve češće mi se vraća kada probam da objasnim odnos međunarodne zajednice prema srpskim političarima i kako srpski političari doživljavaju taj odnos s predstavnicima velikih sila. Ja sam te odnose, u kontekstu sa svojim sećanjima, nazvao sindrom ,,malog stola”.
Srpski političari kao deca iz mog sećanja sede za jednim sporednim manjim stolom sa svojim kolegama iz regije Balkana. Dok su mlađi i tek krenuli svojom karijerom, njima je svejedno gde sede, jer im je drago da ih kao političare bilo ko uvažava, tako da je taj sporedni sto potpuno prihvatljiv, pa čak nisu ni svesni da postoji nešto mimo tog stola. Ali onda, kao mi kad smo bili deca, počnu da maštaju da su ipak zreliji i ozbiljniji nego što ih vide odrasli, i tada počnu da se ponašaju drugačije. Uozbilje se, glume da su zreliji nego što jesu i priželjkuju da ih neko primeti za velikim stolom i da ih pozove da im se pridruže i na taj način dobiju priznanje da su konačno postali pravi lideri. Često kada dobiju poziv da sednu za taj veliki sto i počnu da se druže sa ,,odraslima”, onda pokušavaju iz sve snage da obezbede za sebe stalno mesto za tim stolom i da im se ne desi bruka da budu vraćeni za onaj sporedni sto za kojim sede ,,mala deca” i oni koji se nalaze u onoj teškoj tranziciji između detinjstva i punoletstva. Tada oni izbegavaju svaki sukob sa odraslima, potvrđuju sve što odrasli govore, pa čak i najveću glupost. Tada jednostavno prihvate da je njihova realnost ona koja se predstavlja kao jedina realnost za tim stolom. Potpuno izgube iz vida da su oni u stvari zaslužili mesto za tim stolom.
Srpski političari, nažalost, kada se nađu za stolom s predstavnicima velikih sila, zaborave ne samo na to da su oni to mesto zaslužili (ili zbog toga što su pobednici izbora ili zbog toga što su postali državni funkcioneri), već misle da su oni jedini iz srpskog naroda dorasli da sede za tim stolom. Počnu da veruju da su tu zbog toga što ih te velike sile vole i žele nagraditi. Tada ti srpski političari zaborave ne samo na sve ono što su govorili za vreme izbora, na sopstvena obećanja, na nacionalni i državni interes, nego sve više počinju da koriste rečnik velikih sila i ubeđuju sami sebe da šta god da se izgovori od strane tih istih sila predstavlja jedinu istinu i najveću mudrost koja može da postoji. Oni se jednostavno izgube i prevlada strah u njima da ne budu oterani sa tog stola da ne izgube kontakt sa tim velikim silama i da ne izgube njihov blagoslov i afirmaciju da su oni ipak postali neko i nešto.
Problem za srpske političare jeste u tome da to nije isto kao što je dobiti mesto za glavnim porodičnim stolom, gde je zbog smene generacija normalno da kada se stekne mesto za stolom sa odraslima da tu osoba i ostane do kraja života. S velikim silama nema porodičnih emocija niti priznavanja ravnopravnosti, niti bilo kakvih drugih emocija, osim emocija u vezi s njihovim sopstvenim interesima. Tako da kada srpski političari, pa i drugi balkanski političari, više nemaju niti značaja niti koristi za politiku EU i Ameriku, oni se ponovo nalaze za nekim sporednim stolom, a neko drugi vrlo rado uskače na njihovo mesto i ponovo ponavlja iste greške u odnosu sa velikim silama kao i njegov prethodnik. A prethodnik dok sedi ponovo za tim malim stolom samo mašta o tome kako je doživeo veliku nepravdu i kako će ti koji odlučuju ko sedi za tim velikim stolom kad-tad da shvate svoju grešku i da će ga ponovo pozvati da zauzme njegovo pravo mesto, koje samo njemu može pripadati.
Možda sam malo i preterao s ovim upoređivanjem, ali već predugo pratim kako se srpski političari ponašaju s velikim sindromom inferiornosti prema predstavnicima velikih sila, bez doslednosti u odbrani državnih interesa i s bezgraničnom licemernošću prema svojim glasačima i građanima, samo zbog toga što je njihov strah da će da izgube mesto za velikim stolom veći od straha moguće kazne od strane razočaranih i prevarenih glasača. Nažalost, s takvim ponašanjem srpska politička elita potvrđuje percepciju koju velike sile imaju o njoj, a to je da je nezrela, nedorasla i pohlepna i da time zaslužuje da bude ponižena i da će, kada odradi ono što je očekivano od nje, ponovo sedeti za sporednim malim stolom.
Obrad Kesić
objavljeno: 31.10.2012.
.jpg)
