Izvor: Politika, 19.Apr.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šerbedžija na traktoru
Optužujući velikog glumca da je za vreme odbrane Vukovara snimao nekakav agitpropovski film u slavu srpskih agresora – hrvatski nacionalisti, uz obilatu medijsku orkestraciju, sprovode neviđeni linč
Tri meseca posle medijskog stampeda koji je izazvalo emitovanje TV serije „Ravna gora” – uživao sam u skrajnutosti i dobrovoljnom egzilu. Ostavljen na miru od mlaćenja prazne slame i lažnih prijatelja, od kvazieksperata i internet dokonaša – odmarao sam dušu od nadmudrivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s lažnim patriotama, od polemika sa takozvanim borcima koji barut nisu ni osetili. Ni kad mladoženja puca u jabuku.
Ali tišina nije trajala dugo. Moje provlačenje kroz mutne i prljave vode medijske kaljuge ovih dana ponovo je ažurirala jedna podjednako slavna organizacija boraca, to jest branitelja, to jest udruga.Ovoga puta nije reč o 1941. već o 1991. godini. Sad je epicentar bio u hrvatskom tisku i na nebrojanim nacionalističkim sajtovima, koji su me lansirali rame uz rame sa čovjekom koji je snimao i snima u filmovima holivudske A produkcije. U kontekstu kampanje koja ovih dana drma lijepu njihovu, koju protiv čuvenog glumca svetskog glasa Radeta Šerbedžije – iznova brutalno i ogavno sprovode hrvatski domoljubi i branitelji domovinskog rata, okupljeni oko stožera za odbranu Vukovara – moja malenkost je apostrofirana ovako: Glavni glumac u filmu „Dezerter” uz Šerbedžiju bio je i Radoš Bajić, čovjek koji je u jednoj od emisija „Biseri” voditelja Vanje Bulića na BK televiziji izjavio: „Film je sniman u Vukovaru, dok je ustaški snajper još tukao u njemu”. Prema njegovoj izjavi je vidljivo da je film sniman ubrzo nakon pada Vukovara. Iako se danas tumači kao antiratni film, jasno je kako se tih godina u Srbiji ni reklama za cipele nije mogla snimiti bez novca i volje Slobodana Miloševića.
Optužujući Šerbedžiju da je za vreme krvarenja hrvatskih domoljuba i odbrane Vukovara, u kasnu jesen 1991, sa grupom beznačajnih srpskih filmadžija, i to baš u tom nesrećnom i razorenom gradu, snimao nekakav agitpropovski film u slavu srpskih agresora – hrvatski nacionalisti, uz obilatu medijsku orkestraciju, sprovode neviđeni linč nad velikim glumcem. Uz sve otvorenije i podmuklije pretnje. Priznajem, kao čovjek, zbog toga se osećam mnogostruko krivim. Pre dve i po decenije, dok se tragični fon propasti jedne države i strašni eho suludih ratnih kanonada sa slavonsko-sremskog ratišta čuo sve do Beograda – u moju malu kancelariju u Ulici kneza Miloša 10, redovno je dolazio veliki srpski i jugoslovenski filmski reditelj, profesor, sjajni književnik i još bolji čovek, moj prijatelj Živojin Žika Pavlović. Dobitnik „Srebrnog medveda” u Berlinu, „Zlatnog lava” u Veneciji, prvih nagrada za svoje filmove u Karlovim Varima i mnogim drugim festivalima, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade za književnost i sijaset drugih... Vest da je Vukovar pao, kod njega i kod mene je izazivala mučninu. Pričali smo o strahotama i užasu građanskog rata koji je tada bio na vrhuncu – ali redovno i o tome šta ćemo sa sinovima. Tih dana se govorilo da zatvoreni kombiji patroliraju Beogradom i na silu sa trotoara grabe golobrade mladiće i odvode ih na front. Jednog od tih jesenjih dana 1991. dogovorili smo se da snimimo Dezertera.
Zapravo, Živojin je želeo da snima istorijsku dramu po romanu Večiti muž Dostojevskog. Moja krivica je što je radnja po motivima ovog velikana ruske književnosti u filmskom izrazu smeštena u grotlo građanskog rata koji je upravo buktao. Predložio sam Živojinu da priču o ljubavi i besmislu rata iz mundira transponujemo u uniforme jugoslovenske armije. Da dva gubitnika čije staro prijateljstvo metaforično melju strahote rata budu oficiri JNA. Tako je Šerbedžija umesto ruskog carskog oficira postao kapetan, a ja major JNA. Film je sniman uz pomoć štapa i kanapa, zahvaljujući mom dovijanju i upornosti u svojstvu izvršnog producenta, kao i spremnosti nekoliko tada živih preduzeća da nam koliko bilo pomognu. Slobodana Miloševića nikada u životu nisam video, sem na televiziji. Ni ja, ni Rade Šerbedžija – a pogotovu ne Žika Pavlović, čiji životni i radni vek obeležava snažno disidenstvo i borba sa svakom komunističkom vlašću. A pogotovu sa onom monstruoznom koju je stvorio Milošević.
Hrabro i smelo igrani program ondašnjeg RTS-a kojim je rukovodio znameniti srpski pesnik Milovan Vitezović – Dezertera je stavio na svoj program. Film je osvojio sijaset nagrada na festivalima u zemlji i svetu među kojima je najvažnija nagrada za najbolji film „Zlatna maslina” na festivalu u Monpeljeu. Ocenjen je kao snažni antiratni film koji osuđuje bezumlje i razaranja. Rade Šerbedžija je napravio izuzetnu ulogu. Ali nije snimio nijedan kadar u Vukovaru. Njegova noga tamo nije kročila. Moja jeste. Početkom februara 1992, rizikujući život, uz potpisivanje izjave da na sopstvenu odgovornost ulazimo u zonu ratnih dejstava – smanjena ekipa predvođena Pavlovićem ušla je preko Mitnice u Vukovar i tamo snimila nekoliko sablasnih kadrova kroz koje prolazi major Veljačić, to jest čovjek koji potpisuje ove redove. Strahota koju sam tada video – nikada neće iščiliti iz mog očnog vida.
Sve ostalo što halabuči stožer za odbranu Vukovara, o filmu Dezerter, o Šerbedžiji, o meni – nije tačno i sve je laž. Nikada nisam bio gost Vanje Bulića, ni u jednoj njegovoj emisiji, mada cenim njegov rad. Dok razbijaju ćirilične table po Vukovaru u kojem ne žele da vide Radeta – neka se sete kako su junački na Svetog Iliju 1995. godine, sa vekovnih ognjišta proterali 250.000 Srba. Zar im to nije dosta? Zar im posle toliko godina smeta i Rade? I njega bi na traktor – pa pravac Srbija. Sada kada ih je Evropa uz zatvaranje očiju i ekskluzivnu amnestiju od svih zločina primila u EU, ako imaju kuraži i smelosti – neka na HTV-u prikažu Dezertera i neka tako pokažu da su prihvatili proklamovane evropske principe humanizma, demokratije i ljudskih sloboda. Ako uopšte ima nade da će normalnost nadvladati. Da vidimo i to čudo.
Radoš Bajić
objavljeno: 19.04.2014.
