Izvor: Blic, 18.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedam snova o domovini
Sedam snova o domovini
Jedna od osobenosti Belefa jeste otkrivanje novih prostora na kojima pozorišne predstave dobijaju neobičan i drugačiji 'zvuk'. Nakon prošlogodišnjeg izleta na vrh zgrade nekadašnjeg Centralnog komiteta, Belef se sada smestio ispred SIV-a, još jednog od simbola tadašnje zemlje. Na ovom mestu (14. jul, 21 sat) ekipa predstave 'Moja domovina, sedam snova', zajedno sa publikom proveravaće kako zvuči kada se kaže: 'Moja domovina'.
Mladu glumicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Anu Franić, koja u najnovijoj predstavi Nikite Milivojevića rađenoj prema motivima pet antičkih tragedija tebanskog ciklusa pored ostalog igra Antigonu, ta zgrada uglavnom asocira na Tita.
'Kad neko pomene SIV, mene to asocira na Tita, na komunizam, na neke govornice, na socrealizam u arhitekturi i na tu neku bivšu zajedničku državu koje se ja i ne sećam'.
Da li je taj prostor za vas isti kao i svaki drugi prostor za igru?
- Da budem iskrena - da. Možda za starije glumce i starije članove ekipe, za Miodraga Krivokapića, Nikitu Milivojevića i druge, to ima neko posebno značenje i predstavlja mesto sa kojeg žele da nešto kažu. Mesto koje bi za mene bilo prikladnije za razmišljanje o domovini, u smislu koji sugeriše predstava, jeste neki prostor koji bi me podsećao na devedesete. Ispred Savezne skupštine, ispred Skupštine Srbije, to je prostor 'moje istorije', imajući u vidu ono što ja pamtim - šetnje, prenose sednica, TV dnevnike, razne emisije od kojih se niko nije mogao sakriti. Ja, naravno, razumem zašto je ova ekipa izabrala baš prostor ispred SIV-a. Kako je nastala 'Moja domovina, sedam snova' i na koji način se motivi antičkih tragedija mešaju sa našim vremenom?
- Predstava je nastajala kroz proces radionice, što znači da je reč o preuzimanju određenih antičkih motiva i onoga šta oni mogu značiti nama danas. U dramama tebanskog ciklusa, kako god se stvari okrenule, izmenile ili preinačile, bez obzira na okolnosti i ljude, uvek se sve završi bratoubistvom i nasiljem, što samo po sebi ima velike veze sa našim vremenom. U našoj predstavi reč je o tome da nam zarad ratovanja, zarad međusobnog ubijanja, stalno izmiču lepe stvari, ljubav recimo. S obzirom na to da je reč o više drama, koje sve likove igrate?
- Predstava je koncipirana tako da sve devojke u po jednom od sedam snova igraju Antigonu, dok u snovima ostalih igramo nekog drugog. Ja sam u jednom snu Antigona, u ostalih pet-šest deo hora, deo ljudi okupljenih oko recimo Eteokla i Polinika i naročito oko Edipa i Kreonta koji su konstante kroz svih sedam snova. Na toj ravni stalnih promena zanimljivo je da kako god se te priče postave, sa koje god strane da su ispričane, uvek se završe isto - ili se ljubav ne ostvari ili brat ubije brata. Predstava je premijerno izvedena u Grčkoj u Delfima. Kakav je utisak to ostavilo na vas?
- Igrati antičku dramu na mestu gde su njeni prapočeci, to je fenomenalno iskustvo i velika odgovornost. Više je nego zanimljivo razmišljati da je to mesto na kojem su bili ti ljudi, ako su uopšte postojali, i da ih mi igramo sada u našem vremenu na neki svoj način. Ne može se oteti utisku da mi danas igramo nešto što govori o njima i da pri tom pričamo i neku našu, možda i ličnu priču.
Ž. Jovanović
