Izvor: Politika, 22.Okt.2015, 09:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedam smrtnih grehova i jedna senka
Izložba beogradskog vajara Rajka Popivode od sutra u Galeriji „Beograd” na Kosančićevom vencu
Simboli kaveza i lavirinta i misao o slobodi osnovna su nit koja prožima stvaralački opus beogradskog vajaraRajka Popivode, čija će izložba „Sedam smrtnih grehova i senka” biti otvorena u četvrtak, 22. oktobra u prestoničkoj Galeriji „Beograd”, na Kosančićevom vencu. Tema sedam smrtnih grehova, čest motiv od srednjovekovne plastike do savremene umetnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom slučaju ne pripada religioznom polju, već pokazuje umetnikovu zapitanost da li se danas gordost, pohlepa, lenjost, zavist, bes, proždrljivost i blud afirmišu kao primer opšteprihvaćenog i očekivanog ponašanja.
Rajko Popivoda prisutan je četiri decenije na domaćoj vajarskoj sceni, izlagao je samostalno u Evropi i Americi, a učestvovao je na 160 kolektivnih izložbi. O planovima ne voli da govori, ali naglašava da već ima pozive da predstavi pred publikom presek dosadašnjeg rada. U razgovoru za „Politiku” umetnik govori o radovima koje će moći da se pogledaju do 9. novembra.
– Sedam skulptura istih dimenzija od klirita i mesinga postavljenih u nizu kroz centralni prostor galerije čine izložbu „Sedam smrtnih grehova i senka”– objašnjava vajar. –Tu su još dva rada, jedan uvodni koji se zove „Čovek”, a reč je o sedećoj gipsanoj figuri Mislioca, nastaloj tokom mojih studija, pre četiri decenije. Drugi završni pod nazivom „Futuristički pejzaž” je zidni reljef, diptih od klirita koji sadrži svetleću arabesku i crtež lavirinta, kao kavez koristim ga često. To je moja omiljena vizuelna i simbolička metafora o nama, ljudskoj prirodi, mogućnostima i izborima.
Na izložbi će biti reflektora koji će osvetljavati skulpture sedam smrtnih grehova, tako da će se senka ovih dela pojaviti na suprotnom zidu. Ovaj postupak je bio motivacija za jednu dodatnu igru značenjima.
– Hteo sam da naglasim da je senka koja nas prati nešto što ne znamo gde nas može odvesti. Cela priča sadržana u ovoj izložbi jeste u tome da umetnik nije tu da sudi, već skreće pažnju vizuelni sredstvima i stvara ambijent upitnosti i prepoznavanja određenih stvari koje nam se dešavaju i na pojedinačnom nivou i u društvu–kaže Rajko Popivoda.
Na pitanje da li je čovek biće slobode, odgovara:
– Ne drže nas u kavezu samo društvene okolnosti, već i mi sami nismo u stanju da potražimo rešenja i izađemo iz sopstvene zatvorenosti. Ograničenja se postavljaju i spolja i iznutra. Sloboda me je od početka zanimala, i to kako je osvojiti i prepoznati, u čemu se ona sastoji. Sloboda je najviši stepen ljudskog postojanja. Mada je moj osećaj da nismo uvek spremni da preuzmemo odgovornost za stvarnu, ličnu slobodu. U umetnosti uvek polazim od sebe, saznavanja, doživljaja, osećanja, iz kojih nastaje neki rad. Osećanja su vrlo bitna, način kako ćemo ih preneti posmatraču pitanje je metodologije i nečeg trećeg neobjašnjivog. Verujem u taj treći neobjašnjivi, ali i u racionalni momenat, jer ideju morate realizovati u materijalu. Biljana Lijeskić
----------------------------------------------------------
Spomenici za 19. vek
O mestu skulpture na našoj likovnoj sceni Rajko Popivoda kaže:
– Upitno je mesto skulpture danas na našim prostorima. S jedne strane, predstavljaju se javno spomenici koji su problematični po kvalitetu i načinu postavljanja. Malo se radi, a i to je problematično, jer se obično ne koristi nekadašnja institucija konkursa koja je otvarala mogućnost većem broju umetnika da učestvuju i razmišljaju o određenoj temi. Često se dešava da mi sada pravimo spomenike koji pripadaju 19. veku po načinu razmišljanja, a ne našem vremenu. Bez obzira čemu se podiže spomenik,on treba da predstavlja izraz današnjeg vremena i bude izražen sredstvima i načinom ovog doba. Naša vajarska scena je zanimljiva, ima puno sjajnih umetnika, ali je teško opstati kao vajar, zahtevan je to posao i traži mnogo ulaganja, prostora nema. Eto, ja nemam atelje i radovi su mi na deset mesta rasuti.
