Izvor: Blic, 13.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šargarepa za lažne buntovnike
Šargarepa za lažne buntovnike
Misao Nikolaja Berđajeva da je svaki čovek organski povezan sa
stanjem celog sveta poslužila je kao moto aktuelne izložbe u Galeriji Bazalt, pod nazivom Prolećni susreti, koju je inicirao akademik Milorad Bata Mihailović. Navedene reči znamenitog ruskog filozofa nalaze potvrdu i u razgovoru, koji smo vodili sa našim uglednim slikarom, nastanjenim u Parizu, a prilikom njegovog kraćeg boravka u Beogradu. Pre par godina, pitali ste >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se ko to vozi limuzine sa zatamnjenim staklima; kako danas doživljavate Beograd?
Zaista postoje situacije kada čovek treba da se izvini. Stoga ti se izvinjavam, a odgovoriću ti sa željom da sebe osmislim. Velika je razlika između Beograda, kada smo poslednji put razgovarali današnjeg. Dogodilo se mnogo ozbiljnih stvari. Ne volim da govorim o ljudima, čija su mi imena priča, već o ljudskoj priči uopšte. Na Zapadu se nikada nisam osećao kao da sam došao iz nekog višeg ili nižeg sveta. Ne postoje manje ili više važni ljudi. Nikada me to nije zavelo, pa da odem u ćorsokake verbalnog osećanja sveta. A, to znači?
Da ne mislim da je od reči postala ljudska priča. Bejahu čula, i ona su malo pre reči. Čovek samo onoliko postoji, koliko mu čula funkcionišu. Razlog da se postoji dolazi mnogo više preko ušiju, nosa, jezika (ukusa) nego preko reči. Sadašnji Beograd nas upravo vraća u čula. To je skoro kao neka privilegija, kao nagrada. I nepravda je Božiji poklon. To što nas je vređalo, mislim da nas je obnovilo. Tako ja to doživljavam, gledajući iz sveta koji nas je ponižavao. Čulno je hteo da nas uništi, a u tome ima mnogo nesreće. Nije to nesreća izmišljene sreće, već je nesreća zabrane na sreću.
I, ono što je za jednog sreća, za drugog je nesreća...
Da, globalistička sreća svođenja ljudi na rentabilnost je tužnija od koncepcije zoološkog vrta. Pošto je ćovek i geografsko biće, nesreća je kada mu oduzimaju smisao. A, to je?
Radost seljaka. Ponižena je u kupca zaleđenog seljačkog proizvoda. U ime čulnog, a ne naciona- lnog, dostojanstva, nedavno se jedan francuski sindikalista pobunio protiv Mek Donalds restorana. Ako je crncu priroda dala sunca, ne znači da se on sunčao , pa pocrneo, niti je onaj eskimac dobio onakve oči jer je to hteo. Koje su još posledice lišavanja čoveka razloga da bude ono što jeste?
Od banane žele da naprave šljivu, a mudrost nije nova stvar. Došla je sa prvim čovekom. Ništa se nije promenilo od njega. Ako želiš da budeš dobar slikar budi dete, ako hoćeš da se raduješ budi dete, ako hoćeš da se trsiš budi dete. Sve je to sredstvo da bi lepše živeo. Čovečanstvo je, pored radosti, zabranilo i ljubav. Istorija modernog čoveka je priča bez ljubavi. Seks je zloupotrebljen, svi poljupci i ritmovi su snimljeni, svi zločini su na traci... A, lepota je u skrivenom, pa i u grehu... Šta je to, međutim, što nam danas, ovde, zagorčava život?
Treba da je sramota onoga, koga bližnji ne raduju. Tuga je da ovde niko neće iskreno da se bavi bližnjim, nego se bavi svojim nedostacima. Biti isključiv u osećanju da si u pravu, biti tako ubedljivo pročetnički raspoložen, osveta je za ono što se nema u sebi. Havel kaže:'Koliko god ne volim komunizam, još manje volim antikomunizam.' Oni koji misle da imaju prava da, zato što su akreditovani, menjaju imena sebi i svojim mrtvima, ne shvataju da je čovek jedino podložan prirodnim zakonima, prema kojima postojati ne znači drugo nego trajati zauvek, radujući se promenama. Hoće li one uskoro doći?
Budisti su rekli: na kraju mraka sviće. Nikada sunce nije toplije, nego posle zime, nikada radost nije veća, nego posle tuge, ali nikada ni tuga nije veća, nego posle nedostojne radosti. Da li će i svet omekšati prema nama, i kada?
Svet koji ja poštujem, poštuje i mene. Moji prijatelji, najuspešniji svetski slikari: Sulaž, Alešinski, Tabuči, Lindstrom, Ču Ten Čin i drugi, kada sam im objasnio da želim da napravim izložbu prijateljstva u Jugoslaviji, ne samo da su mi dali slike_arhiva, nego su obećali i da će doći prvim saobraćajnim sredstvom. Inače, ono što traje kratko, nikada me u životu nije inspirisalo ni na šta. Kad ste otišli...
Nikada nisam otišao i niko nikada ne može da ode, sem izvan sebe. Pošto je i to nemoguće, niko nikada nije stigao drugačiji, nego što je bio kada je pošao. Čovek komponovan tako da veruje da mu je Zapad put do sublimacije, sreće, smisla, a ne njegovo poreklo, ne njegovo siromaštvo, ne njegova crna boja, ne njegov večiti osmejak kada je dan sunčan, ne njegova moć da podnosi nepravdu, taj čovek, koji ne misli da je nasleđe, istovremeno, i bogatstvo, apsolutno me ne interesuje. Kako se valja pravilno odrediti prema tradiciji?
Nikada nisam mislio da je vrednost srednjeg veka, likovnost jezika naših manastira religiozna prednost. Nikada nisam mislio, da je problem boga problem umetnosti. Možda je problem boga higijenski problem (normalno je da se svinjetina ne jede u osunčanim predelima). Ono što je došlo kao molitva prema tajni nestajanja, možda, ima najčistiji jezik u Vizantiji; ona je svetu prenela tajnu smisla čovekovog bitisanja preko Duha, i najlepši jezik molitve da možda život nije bio bez razloga, je jedan od jezika naših fresaka. Nikada nisam voleo Vizantiju i Istok zato što meni pripadaju, već zato što pripadaju čoveku. Poznati ste kao buntovnik, naravno, s razlogom. Zašto vredi biti buntovnik i u zrelim godinama?
Odavno sam otišao, mada nikada nisam otišao. Kasnije sam na tome mogao da pravim političku karijeru. Rekli su mi: 'Otišli ste i iizabrali slobodu.' Kakva privlačna šargarepa za lažne buntovnike! A, ja sam, najozbiljnije, otišao odavde, između ostalog, i zbog toga jer su sijalice bile od petnaest sveća, i u kući i po ulicama, a i rakija je bila mnogo loša. Ljubica Jelisavac
