Izvor: Politika, 22.Jul.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajlija koji još živi od rata
Kako izgleda trosatna ratna tura po glavnom gradu BiH, tokom koje turisti za 27 evra mogu da čuju Nerminovu verziju poslednjeg rata
Od našeg dopisnika
Sarajevo – „Ovo što ću vam ispričati nisam čitao u knjigama niti na internetu. Rođen sam ovde, živim i živeću ovde. Ovo je moja priča.”
Tako Sarajlija Nermin (41) pozdravlja grupu turista koju će kombijem povesti u trosatni obilazak svog rodnog grada u turi nazvanoj „Vreme nesreće”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << On je jedan od onih koji danas, dve decenije od, kako „nadrealisti” kažu, „izbijanja mira”, i dalje žive od rata. Kada je pre tri godine ostao bez posla, svoju ratnu priču počeo je da prodaje kao deo turističke ponude glavnog grada Bosne i Hercegovine. A zainteresovanih da čuju jednu od mnogo verzija onoga što se tu zbivalo u prvoj polovini poslednje decenije prošlog veka u letnjoj sezoni ima sa svih kontinenata. Taj čas komplikovane balkanske istorije košta 27 evra – deset više nego ulaznica za muzeje Vatikana, na primer.
Čim smo krenuli ka prvom odredištu, Nermin, tri osobe u jednoj – vozač, vodič i blagajnik – upoznaje nas sa još nekoliko detalja iz svog života. Pre rata bio je policajac. Tek što je obukao uniformu i već se zaratilo.
„Srbi su imali Srbiju kao alternativu, Hrvati su mogli da idu u Hrvatsku, a mi muslimani nismo imali kuda. Morao sam da branim porodicu i svoj grad”, dodaje. Pamti da ga je jednom turistkinja pitala da li je nekog ubio.
„Nosio sam oružje i pucao. Koliko znam, nisam nikog ubio. Spavam mirno”, ponavlja i sada taj isti odgovor.
Dok se približavamo Bijeloj tabiji, kuli podignutoj na mestu srednjovekovne tvrđave, upozorava nas na ono isto što će svaki dobronamerni Sarajlija reći gostu – da u kolima ne ostavlja čak ni flašu vode: „Neki Australijanci su jednom ostali bez torbe. Oni bez torbe, a ja bez stakla na vratima.”
Sa mesta sa kojeg se pruža panoramski pogled na ceo grad pokazuje gde je bila ratna linija razdvajanja. Tamo gde su samo osam godina pre početka sukoba, za vreme Zimskih olimpijskih igara, bile staze za sportove na snegu, utvrđeni su te 1992. vojni položaji. Jahorinu i Trebević, planine na kojima su se olimpijci nadmetali u skijanju i bobu, držali su Srbi, a Igman, lokaciju nekadašnjih ski-skakaonica, muslimani. Srpska paravojska, kako naš vodič naziva ostatke JNA i vojsku Republike Srpske, odatle je, uz još nekoliko nižih brda, imala grad kao na dlanu. Srbe ipak ni jednom nije nazvao „agresorima”, kako u Sarajevu stoji na gotovo svakoj spomen-ploči iz devedesetih, niti četnicima, što se neretko može pročitati u komentarima ovdašnjih internet portala.
Pre nego što je sa ovog mesta napravio nekoliko fotografija panorame grada na Miljacki, starijeg turistu zanima u kakvim su odnosima Srbija i Bosna sada.
„Mogle bi biti i u boljim”, odgovara vodič i citira reči srpskog premijera izgovorene u maju, baš u Sarajevu. Ukratko – poverenje, pomirenje, zajednički život, zajednička budućnost.
Šehidsko mezarje Kovači, groblje na kojem su sahranjeni stradali vojnici Armije BiH, ali i Alija Izetbegović, prvi predsednik države, sledeća je stanica osmočlane grupe turista u kojoj sam jedina čiji maternji jezik nije engleski. Stranca koji traži dobar ugao za slikanje Nermin opominje da je upravo zgazio na humku palog borca. S leve strane, blizu ulaza u groblje, u oči upada jedan drugačiji spomenik – u obliku je ljiljana. Na njemu slika mladića s prezimenom na „ić”.
„Ovde su sahranjeni i ljudi iz mešovitih brakova kao što je ovaj mladić”, pokazuje u pravcu spomenika u obliku ljiljana. „Otac mu je bio pravoslavac, a majka muslimanka.”
Videćemo kasnije, u prolazu, još neka groblja – mešovita stara sarajevska – Bare i Lav (bivše Partizansko groblje), drugo najveće jevrejsko groblje u Evropi, i muslimansko Stadion, nazvano po fudbalskom stadionu Koševo, na čijem je pomoćnom terenu nastalo za vreme poslednjeg rata, kada je drugim grobljima bilo rizično prići.
Dalje se na sarajevskim ulicama smenjuju ratne i mirnodopske znamenitosti – pijaca Markale, pravoslavna crkva, sinagoga, katedrala, dvorana Zetra, stadion Koševo, Kapela vidovdanskih heroja – mesto počivanja učesnika Sarajevskog atentata.
„Za ceo svet Gavrilo Princip je terorista, samo je za Srbe heroj”, siguran je naš vodič u ono u šta ni istoričari nisu.
Prolazimo pored nove zgrade američke ambasade, zemlje za koju će Nermin kasnije priznati da je za vreme rata bila najveća politička podrška BiH. Zato je valjda malo kome ovde čudno što je ogromno zdanje (otvoreno tek koji mesec pre no što su Sarajlije dobile prvi Mekdonalds restoran) nesrazmerno veličini zemlje u kojoj se nalazi (osma po veličini američka ambasada u Evropi).
Dok nam vodič prenosi depresivnu statistiku o malim platama i velikoj nezaposlenosti, ulazimo u Ulicu Zmaja od Bosne – nezvanični ratni naziv bio je Aleja snajpera. Još jedna linija razdvajanja. Na zgradama u naselju Grbavica, „srpskom snajperskom gnezdu”, kako ga opisuje vodič, ratni ožiljci deluju najsvežije. Onaj stariji turista što se zanimao za odnose Srbije i BiH hteo bi da slika fasade. Izgledaju kao da je rat juče završen.
Preko Ilidže stižemo konačno do Tunela spasa, na čije je iskopavanje naš vodič, čini se, najponosniji.
Srbi, tvrdi, nisu znali gde je tunel, ali su znali da postoji neki izlaz iz opkoljenog grada i dodaje da bi danas bio bogat da je dobio evro svaki put kada je prošao kroz 800 metara dugačak tunel između Dobrinje i Butmira. Turisti mogu da prođu samo kroz njegovih 25 metara, dok je ostatak zatvoren jer zbog blizine aerodroma ugrožava vazdušni saobraćaj.
Taj jedini bezbedan izlaz iz 1.425 dana opkoljenog grada bio je i glavni kanal snabdevanja strujom, telefonskim signalom, humanitarnom pomoći.
„To malo hrane što smo dobijali bilo je toliko neukusno da ni psi i mačke nisu hteli da jedu. Kad bi muslimani dobili paket sa slaninom, menjali su sa hrišćanima za paket sa piletinom ili junetinom. Delili smo istu sudbinu”, priseća se vodič vremena za koje kaže da ga je zakopao duboko u sebi.
Razmišljam u povratku o tome kako je izgledao život u Sarajevu tih ratnih godina. O tome koliko je iskren vodič, a utisak je da jeste, kada kaže: „Ne mrzim nikog, mrzim samo politički sistem.” Mislim o njegovom odgovoru na bojažljivo postavljeno pitanje gospođe iz grupe da li bi nešto tako, rat dakle, moglo da se dogodi ponovo: „Na Balkanu je sve moguće.”
