Izvor: Blic, 08.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šaputanja iz jastuka
Šaputanja iz jastuka
Rad koji je preksinoć na otvaranju Oktobarskog salona u Paviljonu 'Cvijeta Zuzorić', privukao najveću pažnju publike - što je i predvidela umetnički direktor Milanka Todić stavljajući ga na centralno mesto - jeste delo Slobodanke Stupar.
Reč je o multimedijalnom radu koji se sastoji od pet jastučastih objekata (broj nije fiksan) koji nose zvuk. Na platnu od koga su načinjenih jastuci je kompjuterski print napravljen od fotografije njenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lica. Fotografija je 'manipulisana' da bi izbledele lične karakteristike, i ostao samo ženski lik. Preklapanjem drugog elementa, teksture, nastale od uvećane slike_arhiva sopstvenog rukopisa, i neznatnim pomeranjem, usledile su promene pogotovo u izrazu očiju. Objekti se razlikuju po tome što na mestu usta nose različite znake.
Znaci su: tri monoteističke religije, i dve moćne ideologije, leva i desna, nalik onoj koje imaju religije. Mogu se razumeti kao pet simbola moći. Drugi deo istog rada je zvučni zapis koji dolazi iz unutrašnjosti jastuka. Gledalac mora da prisloni uvo da bi ga čuo. To su lični doživljaji uglavnom mojih prijatelja umetnika iz različitih govornih područja. Da li se rad bavi pitanjem identiteta?
- Da, onim bazičnim, ljudskim. Postavljam pitanje je li on uopšte moguć ili je jedinka uvek stavljena u neki fajl, odnosno viđena u nekoj obeleženoj grupaciji čiji znak i sama nosi. Priče su o političkoj nekorektnosti, represiji, seksizmu, rasizmu... Moj tekst počinje rečenicom: 'Bila je `92, i moja se zemlja uveliko raspadala u velikim mukama, a ja sam bila u Evropi i zanimala se za jedan umetnički projekat...' Odnosi se na iskustvo kada sam budući umetnica iz Jugoslavije, odmah bila klasifikovana u grupu izbeglica - ljudi čiji bi umetnički iskaz neminovno trebalo da bude i politički stav. Tog trenutka nisam bila viđena kao individua, dakle kao neki umetnik koji nešto misli, oseća, zna, nečeg se boji... Osećala sam kao da nosim na sebi znak onog fajla iz koga sam izvađena.
Čemu špice Si-En-En-a?
- Sve to ima veze sa moći medija koji često ne prenose vesti nego ih i kreiraju. Naknadno sam fotografisala sekvence sa ekrana i od nekih od njih napravila lajt boksove. Konstatovala sam da ima deset puta više fotografija na kojima su muškarci, ili oružje, nego slika na kojima su protagonisti žene. U pozadini oba rada je odnos muškog i ženskog principa...
- Generalno, mi smo u muškoj civilizaciji. Ženski princip je pasiviziran, onaj koji neguje, gaji, koji ima subjektivni odnos prema svetu. Muški princip analizira, objektivizuje. Može se ići sve do onog najbanalnijeg stava: muškarci ratuju - ratovi su muške igre. M. Marjanović
