Izvor: Blic, 29.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjam o dijalogu različitih naroda
Sanjam o dijalogu različitih naroda
Kritičar na delu - bio bi sasvim kratko izrečen stav Haralda Zemana, ovogodišnjeg glavnog selektora Venecijanskog bijenala na čiji račun su od njegovih kolega stizale i pohvale i pokude. Jedni su ga svrstali među ekscentrične selektore koji s pravom i po svaku cenu teži senzaciji, drugi su mu zamerali što na svoj 'Plato čovečanstva', kako je nazvao glavnu postavku Bijenala, nije stavio sve koji su ostavili traga u umetnosti dvadesetog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veka. U svom promotivnom govoru tim povodom rekao je: 'Pokazujem ono što volim... Kvalitet moderne umetnosti je u njenom intenzitetu... Treba zaboraviti društvenu utopiju i ponovo pronaći individuu...'
Harald Zeman je drugi put među nama. Prvi put je bio 1983. godine kada je otkriven kao stručnjak koga treba upamtiti ne po knjigama, nego po izložbama koje je organizovao. Jer njegov je cilj, kako sam kaže, 'Uvek iznova otkrivanje sveta'. Na spisku njegovih najvažnijih izložbi nalaze se: 'Planina istine' i 'Sklonost ka sveukupnom umetničkom delu'. Posle 'Dokumente 5' u Kaselu, Zeman napušta praćenje i promovisanje tekuće umetnosti gde se uvek prepliću interesi da bi se posvetio iskazivanju sopstvenih zamisli. 'Praviti izložbe za mene znači pričati svaki put sve složenije priče', kaže Zeman.
Dovoljno je nekonvencionalan i dovoljno 'opsednut' umetnošću da ga ne privlači obično i svakome pristupačno. U tom stilu, na otvaranju Prvog evropskog i jugoslovenskog susreta studenata akademija umetnosti, naslovljenog 'Internacionalni multimedijalni workshop Real Presence Generacija 2001', uoči njegovog ulaska u Muzej 25 maj, postavljena su dva radnika u belim odelima čiji je zadak bio da svakog posetioca prethodno dezinfikuje kako bi potpuno očišćen od svih tekućih misli mogao da se uključi u novi milenijum.
O nepriznavanju autoriteta
- Jedna od mojih izložbi, 1978. zvala se 'Planina istine'. Reč je o specifičnoj duhovnoj republici osnovanoj početkom veka na tlu banje Askona na obali Lago mađore, u kojoj su se povremeno i na duži period okupljali umetnici, pripadnici pokreta istorijskih avangardi. Izložbu sam nazvao 'Planina istine' i za nju izjavio da je reč o izložbi koja osporava, dok su drugi pisali da je posredi izložba nostalgije. Svakako da je u pitanju anarhizam kao nepriznavanje bilo kakvog autioriteta vlasti. Sa te planine trebalo je sve da krene, ali nije. Pomolio se Hitler. Posle rata, počeo je da dominira ekonomski problem. Umetnost više nije bila u prvom planu. O početku istorije umetnosti
- Moglo je ovako: prvo su bili bezumnici, zatim umetnici, zatim umetnici koji su tražili društvo bezumnika jer su ovi zanimljiviji od normalnog sveta. Potom umetnici počinju da slikaju predivne pejzaže. Oni koji ih kupuju, bili su ljudi bogati duhom jer su želeli da žive u okruženju kakvim ga je naslikao umetnik. O značaju Venecijanskog bijenala
- Zanimljivo je da se i danas na Bijenalu insistira na nacionalnim umetnostima, kao u njegovom začetku. Iako postoji fluktuacija umetnika. Iako danas više nema jednog centra umetnosti, kao što su to bili Pariz ili Njujork. Upravo je Bijenale pokazao da umetnik ma gde da se nađe može sebe da izrazi. Na Bijenalu meni lično mnogo je zanimljivije da vidim nacionalne paviljone nego internacionalni. Polednjih godina uočljivo je da nestaje jaz između nacionalnog i internacionalnog. Nisam za standarde jer brzina razvoja umetnosti po regionima nije svuda ista. Bijenale u Veneciji je primer da svaki grad ili region može sebi da dozvoli da sakupi sredstva i napravi reprezentativnu postavku. Zato ga imitiraju, na Bijenalu u Sao Paolu, na primer. O instutucijama
- Svaki rad u okviru institucija mene podseća na nekakav komitet. A to znači da ima političku konotaciju. Zato sam se 1975. godine, posle izložbe 'Dokumenta 5' u Kaselu, opredelio za totalnu nezavistan rad. Izvan muzeja. Jer muzeji su na neki način trgovine. Za umetnika je bitno da mu slika visi u muzeju- on time stiče ime. Ali samo na izložbama tipa bijenala, samo tu umetnik može u pravom smislu da iskaže ono što je u njemu. U muzeju je njegova slika kao svetinja. Ne trpim više tu vrstu industrije. O delu koje diše kao organizam
- Umetnički predmet koji bude na bijenalu neka je vrsta organizma koji diše. Na primer, ulazeći u objekt Ričarda Sere, meni njegova konstrukcija od spirala deluje sakralno. Onog trenutka kada se to delo, na primer, preseli u muzej, ono postaje dokument, ulazi u arhivu. Većina muzeja nema prostorne mogućnosti ni da ga izloži.
Više volim trenutni život dela na bijenalu, nego da ga vidim muzejski konzervirano. O četvrtoj dimenziji bića
- Moje izložbe su zasnovane na opsesijama, snažnim emocijama koje na primer na Bijenalu izaziva pogled u 'Sobe smrti', fotografije u američkim zatvorima. Ta četvrta dimenzija koju umetnik nosi u sebi zapravo su emocije. A one su individualnost. Na 'Platou čovečanstva' hteo sam da pokažem upravo emocije, kao nagon za opstankom.O totalnom umetničkom delu
- Pojam sveukupnog umetničkog dela prvi put je upotrebio Rihard Vagner za svoje umetničko htenje i svoju viziju sjedinjavanja umetnosti u 'umetničkom delu budućnosti'. Ideju je zabeležio u svojim Ciriškim spisima (1850/51). I sve je u redu dok se kao pojmovna ljuštura zamišlja u nekom bečkom krugu. Sveukupno umetničko delo je gde god čovek prođe i zaviri. Bez obala. Zato je poruka mog Bijenala da totalno umetničko delo ne postoji. Ali postoji provokacija: integracija raznih vrsta umetnosti. O vozu za budućnost
- Umetnik koji radi samo da bi zadovljio ukus sadašnjeg sveta, propušta voz za budućnost. Ali ako radi samo za voz budućnosti, on takođe može da se nikad u njega ne ukrca. Milena Marjanović
