Izvor: Blic, 17.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjam da napišem roman ni o čemu
Sanjam da napišem roman ni o čemu
Radovana-Belog Markovića, koji je bio u superfinalu ovogodišnje Ninove nagrade, pitamo kako je doživeo, da ne kažemo izdržao, ovu književnu utakmicu?
Ninova nagrada kritike je svakako važno postignuće u životu svakog pisca, s tim što je pomenuta nagrada i kudikamo ranije mogla biti dodeljena mom prijatelju Zoranu Ćiriću, jednom od najodličnijih romanopisaca koji danas pišu u Srbiji. Usput samo, život je udesio da sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o romanu 'Hobo', verovali ili ne, govorio iste večeri kad je ovenčan najvećom našom književnom nagradom - u Mionici, na 'soareu' upriličenom povodom 'zvučne knjige' 'Tavarišč vampir, Fenereja plače', valjevskog pesnika i rokera Ljubomira Mihailovića, kada u Mionici se nije, kao nekoć što je, govorilo o vojvodi Mišiću, nego o Gustavu Maleru, grupi 'Pink Flojd', Džoniju Štuliću i Visockom, iako u pitanju bejaše svečanost kojom se obeležavala sto i već neka godišnjica od kako je Mionica ukazno proglašena za varoš. Inače, Zoran Ćirić, srpskog knjižestva najvišeg reda kavalir, nekoliko godina moj je sagovornik, lično i putem naših knjiga, i veoma sam polaskan time što se pred žirijem NIN-a 'Poslednja ruža Kolubare' unekoliko ramenovala sa sjajnim romanom 'Hobo'. Roman 'Poslednja ruža Kolubare' (Narodna knjiga) kao da ponovo vuče ka jednoj odrednici vašeg opusa - vezi sa zavičajem?
- Odavno to nikakva tajna nije, da su moje veze sa zavičajem poglavito književne prirode, a 'Poslednja ruža Kolubare' zamišljena je kao neka vrsta srpskog ludničkog romana i kao katalog uz dosadašnja i buduća opisanija mog književnog sveta koji, razume se, u stvarnosti nije postojao. Ako, pak, mislite na moj pravi zavičaj, onda morate uzeti na znanje da je mojih zavičaja onoliko koliko ima i R. B. Markovića i da su ti zavičaji različiti, baš kao što su i preostali R. B. Markovići do te mere međusobno nesaglasni, tako da ognjem i mačem na mnoge pokrajine parčaju mi dušu, što se valjda iz mojih knjiga i vidi. Spočitavaju vam da pišete romane bez romana, da negujete larpurlartizam, da nemate jasno profilisanih likova, a pogotovo ne ženskih... Da o jeziku znate sve, toliko da ponekad 'ne znate šta ćete s njim'.
- Sve što ste naveli ja ne doživljavam kao pokude, već kao pohvale i ohrabrenja, počem vek svoj odavno trošim sanjareći da napišem roman ni o čemu, dakle 'roman bez romana', ali za sada nisam uspeo u tome. Neću da vas mučim preuveličavajući stvar, ali ste mogli da naslutite da moji romani se bave sami sobom i sopstvenim shvatanjem lepote, a ne takozvanom stvarnošću, pošto je meni stvarnost odvratna, a za život i svet nemam u praktičnom smislu šmahta, s tim što imam puno poštovanja za drukčija životna i književna smatranja. Duša me moja, uostalom, upućuje da život je negde drugde, a osećaj vazdašnje teskobe i dosade na to da, valjda, ne može biti rasprave o tome da li je veća teskoba u Kolubari, u Lajkovcu ili, pak, u grobu. Svemu pridodajte i vazdašnje moje mnjenje da se na ovim stranama već dva veka i ne podstiče nikakav život, nego je sve uprizorenje, scena, s nešto stila, a najvećma uz svakog stila odsustvo. S te tačke obzora, svoj bih život proglasio za nepotrebno otezanje i nepriličnu srpsku gnjavažu iz kukavičluka, u čemu su izgleda saglasni i junaci 'Poslednje ruže Kolubare', gospoda R. B. Marković i R. Njeiš Marković, zastupnici moje duše najvećih pokrajina.
Reklo bi se da vašoj prozi, koja je bez klasičnog 'mesa', to meso čine naše naravi?
- Ne bih da raspredam o takozvanom narodu, samo bih, ako vam ne smeta, pridodao jednu uzgrednicu: Uveren sam, naime, da rđavo je ono knjižestvo koje narod bez podozrivosti prima. Nikada se u narod nisam ukrivao, niti se u narod kleo. Ja sam samo jedan uplašeni pojedinac koji, sticajem okolnosti, piše za druge uplašene pojedince. S tim u vezi, najbolje se osećam kad lično poznajem svoje čitaoce. A da kažete koju i o ulozi pisca danas, sutra, prekosutra... - Zaboga, kako osuđen (unapred i besprizivno!) može suditi? Još da 'kritikuje' i 'tumači'... Šta, koga, kome? Uostalom, kao pisac prošlog veka, ja ni 'sporove' iz svog doba ne izviđam, jer sebe nikada nisam ni doživljavao kao nekakvog 'koleškog asesora'... Još među Srbima! Sasvim lično: Dovoljno sam se, za veka, nasirotovao i nastrahovao da bih još poželeo da me neko za nešto pita. Pošto ste, što se kaže, probali i novinarski ,lebac, kakvo vam je znanje po tom pitanju?
- Mahom hrđavo, počem sam bio minulog doba novinar i, saobrazno tome, neka vrsta uslužnog pisca. Srećom, novinarstvo sam na vreme ostavio i držim da tako će, za mog veka, ostati...
Dragan Todorović
