Izvor: Politika, 28.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samouništenje građanske opcije
Povodom teksta „Majstor manipulacije”
U svom odgovoru „Majstor manipulacije” („Politika”, 19. novembra), Miljenko Dereta dokazuje da deo javnosti „ignoriše prava drugih, odbija dijalog i progoni neistomišljenike”, kao što sam napisao u tekstu na koji reaguje. Isti dokaz pružaju i drugi tekstovi objavljeni u međuvremenu na temu „Raspetog Isusa” u Kulturnom centru Novog Sada.
Nasuprot mojoj poruci da dilema između umetničkih i verskih sloboda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obavezuje na dijalog i potragu za merom, Dereta zaključuje da se jedne slobode „moraju braniti po svaku cenu”, dok za druge koristi drugi aršin. Kao i Ivan Medenica u „Dva slova o cenzuri” („Politika”, Kulturni dodatak, 16.11.2013), on potpuno ignoriše zvanično mišljenje verskih zajednica kojima pripada više od 300.000 Novosađana, i svodi ga na mišljenje pojedinca. Zanimljivo je da Medenica dovodi u pitanje moj dijalog sa svim stranama, a sam ne želi ni da pita ni da sasluša.
Na pitanja koja sam pokrenuo: ima li umetnik pravo da uvredu nameće drugima, moraju li poreski obveznici da plate za to i da li su protesti protiv moje odluke pre svega politički, Dereta, poslanik LDP, ne odgovara uopšte. Na potpuno ćutanje sam naišao i kod Branislava Dimitrijevića kada sam ga u „Utisku nedelje” (17. novembra) pitao zašto je moja odluka cenzura. Nakon toga je objavio tekst „Trbuhozborac loših ikona” („Politika”, Kulturni dodatak, 23. novembra) u kojem naširoko razrađuje optužbu za cenzuru, ali čak i tada izbegava da je obrazloži. Medenica ide najdalje, izričito tvrdeći da optužba „ne treba da se dokazuje pošto je to očigledno”.
Od tri slične odluke koje sam naveo (a koje niko nije nazvao cenzurom), Dereta prećutkuje Evropski parlament i galeriju Ozon, a na primeru Bruklinskog muzeja ispravlja moje tačne tvrdnje svojim netačnim. Ne, spor nije trajao mesec dana, već šest, i jeste okončan nagodbom, nakon što se Đulijani žalio na odluku.
Kada se odbiju ove i mnoge druge slabosti argumentacije, najsnažniji deo ovih tekstova ostaju optužbe. Poput one za manipulaciju, koju Dereta iznosi već u naslovu, kao Radio 021 u vesti „Fajgelj manipuliše spomenikom žrtvama Racije” (29. oktobra). Ta medijska kuća je u međuvremenu, kršeći zakon, odbila da objavi odgovor u kojem autor spomenika, mladi novosadski vajar Ljubomir Šćepanović, pobija „sramne optužbe” i dodaje: „Vrhunac nepravde je da vi koji niste uradili ništa za sećanje na žrtve blatite nas koji smo uradili sve. Jedini koji ’manipuliše spomenikom žrtvama racije’ jeste Radio 021.”
Šta se dešava kada činjenice i argumenti ustupe mesto optužbama? Dijalog umire, a počinje hajka. Neistomišljenik postaje neprijatelj koga treba uništiti „po svaku cenu”. Optužba „ne treba da se dokazuje", nego da se ponavlja što glasnije i što grublje: „cenzor, manipulator, fašista”.
Problem je što smrt dijaloga znači i smrt građanske opcije. Jer dijalog i poštovanje drugih su osnovne građanske vrednosti. Smena vlasti u Novom Sadu razotkrila je svu netrpeljivost i mržnju „Druge Srbije”, čije perjanice se već godinu dana utrkuju u napadima na kulturnu politiku Srpske Atine. Hajku na ćirilicu nisu pokrenuli ekstremisti u Vukovaru, već građanski intelektualci, novinari i stranke u Novom Sadu, tvrdnjama da je novi ćirilični logo Kulturnog centra kukasti krst. Teofil Pančić je u toj ćirilici video „nešto što je nastalo da bi trijumfalistički simbolizovalo nasilje, pokoravanje, netrpeljivost, inadžijstvo, nadobudnu skorojevićku prostotu” („Latinica, ćirilica… fajgeljica“, Dnevnik, 23. decembra 2012). Dimitrijević, bivši visoki službenik u kulturi, u navedenom tekstu poziva čitaoce da zamisle njegovu koleginicu, jedinu ženu u Gradskom veću Novog Sada, u seksualnom odnosu sa srpskom heroinom Milunkom Savić. Ako se izrugivanje srpskom junaštvu i moglo očekivati, vulgarni seksizam je novost i za ovakvu građansku opciju. Vajar Šćepanović u pomenutom demantiju opominje da su pređene sve granice: „Ništa im nije sveto, čak ni žrtve Holokausta.”
Kuda građansku opciju vodi ovakvo napuštanje vlastitih načela već znamo iz primera nacionalne opcije. Jer i nacionalizam znači ljubav za svoje, a ne mržnju za druge. Mešanje ova dva dovelo je do propasti „Prve Srbije”, do te mere da nacionalizam iz devedesetih danas ne zastupa bezmalo niko, iako su mnogi od glavnih protagonista još uvek aktivni u političkoj i intelektualnoj javnosti. I tada su početak kraja oglasili progoni novih ljudi, nakon prethodne smene decenija i vlasti.
Isti proces se pred našim očima odvija s građanskim opcijom, takođe proizvodom devedesetih, samo sa drugog krila komunističke elite, koja je o građanskim vrednostima znala taman koliko i o srpstvu. Dve opcije povezuje i neuspeh u izgradnji društva i države, i samodestruktivnost: nacionalistički izgubljeni ratovi sa celim svetom, građanska samomržnja prema svemu srpskom. Zato i ne čudi što će obe pasti na isti način: sečenjem grane na kojoj sede.
Završetak ovog procesa konačno će omogućiti smenu generacija u srpskoj politici. Samouništenje postkomunističkih kadrova iz devedesetih oslobodiće prostor za nove ljude i nova, autentičnija shvatanja i nacionalnog i građanskog.
Direktor Kulturnog centra Novog Sada
Andrej Fajgelj
objavljeno: 28.11.2013.
