Izvor: Blic, 18.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo se planine nikad ne sastavljaju
Samo se planine nikad ne sastavljaju
Kad sam stigao u Pariz imao sam 30 godina i već sam bio formiran. Mislite najbolje godine, ali nije tako. Uzmite onog dečka Tolstoja koji je 14 puta prepisivao 'Rat i mir'. Dodajući ili izbacujući koju rečenicu. Tako sam valda i ja činio. I ne samo ja. Ko god je otišao od sebe u drugu zemlju. Ja o Francuskoj ništa nisam znao, osim ko je Napoleon. A tek Francuzi! Oni ne znaju ni đe su! Morao sam sve iznova. Ne samo učio jezik, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << misao. Francuz, u mom petnaestom arondismanu, kad vidi da mu ruše deo ulice, skače da to ne valja ništa. Misle, sve je ranije bilo bolje. To je mentalitet čoveka koji pripada svom kvartu. Pa kao i kod nas. Za nas Crnogorce, Beograd je bio pojam, ali ono ‘moje selo’ ostaje vazda u glavi. Govori za 'Blic' Drago Dedić, slikar u Parizu, Crnogorac poporeklom, potpredsednik 'Jesenjeg salona', najstarije francuske likovne smotre.
Različiti mentaliteti, reklo bi se na vašem primeru, da su pomirljivi?
- Živeći s Francuzima pitao sam se hoću li ikad razumeti do kraja ono što misle kad govore. Sledi faza brkanja mog i njihovog mišljenja. To je tek katastrofa. Kao kad čovek vozi dva bicikla istovremeno. Realno pomirenja nema, ali ima nečeg drugog. Čovek se obogati tim mešanjem mišljenja. Možda ćete bolje shvatiti ako uzmem za primer poeziju. Ako se prevede tačno kako je napisano (za jedan narod), drugi je neće razumeti. Poezija je izvitoperena. Eto, vidite sad, ja sam ovde u Pariz doneo srpski jezik koji sam ostavio. Dakle, i naš se jezik razvija, ili ako hoćete modernizuje. Jesu li i u likovnoj umetnosti kojom se vi bavite, te jezičke razlike nužne, budući da je reč o vizuelnom jeziku?
- Razlike su komplikovanije. Čovek neprekidno živi sa slikama, čim ujutru otvori oči. Živimo sa slikama i kad hodamo ulicom, i kad se svađamo i kad čitamo roman. A koja je to drugačija slika vas privukla u Pariz?
- Nije bilo drugačije slike_arhiva. Jednostavno Pariz je bio moj put. Ili kako Francuzi kažu 'samo se planine nikad ne sastavljaju'. Godine su me naučile nekim stvarima. Na primer, onaj koji je izmislio penicilin, nije ga pronašao radi mene, ili ljudi koji po svetu umiru, već onog trećeg koji ubire postotak. Novac je sila. I još treba da mu se klanjamo. Ili pak onom koji je nešto izumeo pomislivši da je Bog. Mi se vazda klanjamo nekome, Titu, Miloševiću, sad Koštunici. I muslimani se klanjaju od malih nogu. Jedino Jevreji ne preteruju.
Klanjaju li se i Francuzi?
- Još gore: Francuzi ćute. Širak im je zadavio Pariz, a ponovo ga glasaju. On im uze sve, a oni kažu evo ti i ovo. Kao kod Crnogoraca: neki Suljo peta kralja Nikolu kako da podeli to malo žita što je došlo iz Rusije, a kralj veli: 'Lako rođeni moj, daj…' - 'Ali kako?' - 'Podeli ga ka Bog, eto kako.' Suljo ode da vidi koliko ko ima žita u ambaru i isto toliko ga podeli. I ode žito. Jedan se požali kralju, jer žita nije imao pa ga nije ni dobio. Kralj zameri Sulji kako je seljacima delio žito. Sulja veli: 'Ja ga delio kako si mi reko'. - 'A kako sam ti to reko?' - 'Ka Bog. Kome je Bog dao i ja sam mu dao, kome Bog nije dao, nisam ni ja.' Šta je vama Pariz doneo?
- Ne dugujem nikom ništa. Sam sam kuću stekao, oženio se, đecu napravio, atelje podigao. Moja Francuskinja je u braku fakultet završila… Da li je vama neko pomogao kao što vi pomažete našim umetnicima koji pristižu?
- Ne verujem ja da iko ikom pomaže. Nemam ja nikakav cilj kad kako vi kažete nekom pomažem da dospe na Jesenji salon, jer sam ja postao potpredsednik ove tradiconalne francuske institucije. Prosto, reč je o kontaktu. S nekim je on hladan, s nekim topao. Zar nije najljudskije komunikacija s drugim čovekom. Ja se čoveku obraćam kao pejzažu. Ništa od njega ne tražim, samo ga gledam i uživam. Tako smo Slobodan Slovinić i ja prošle godine doveli crnogorske slikare na Jesenji salon, ove srpske i makedonske. Redom iz svake republike s Balkana. I ne samo s Balkana. Dovodimo mi umetnike čak iz Latinske Amerike. Naša asocijacija umetnika 'Jesenjeg salona' sama snosi sve svoje troškove… I kako se postaje vice- predsednik?
- To ne umem da objasnim. Naprosto članstvo me izabralo. I sve ove godine od `67 kad ste stigli u Pariz živite od slikarstva?
- Ne samo od slikarstva. Ponekad i od ljubavi! Imam ja još jedno djete. U Srbiji. Zgrješio sam s jednom čivijaškom. Sad mu ne daju da bude Srbin. Po dokumenta mora u Crnu Goru, iako je i rođen i oženjen u Beogradu. Vi niste jugonostalgičar?
- Nemojmo se igrati sa ničim. Kad to čujem, meni je kao da neko krepava za pelenom u koju je piškio... Nikad ja ovde u Francuskoj ne bih ništa rekao ni protiv Srba ni protiv Hrvata, kao naroda. Ali kažem, deca komunistička sjebala su Jugoslaviju. Dok vas umetnike Francuzi prisvajaju…
- Francuzi vole da kažu da je neko njihov. I Pikasa svojataju. Ali, Pikaso je izričito tražio da se njegova 'Gernika' vrati u Španiju iz Amerike. Pikaso je znao ko je i odakle je. A vi Drago, znate li ko ste?
- U Francuskoj sam i monografiju dobio, koju su potpisali Alen Boske, Iv Korbi, dr Siniša Jelušić, Elmer Gansl, Mari-Lor Susini i Žan-Mari Denoaje, a u Crnoj Gori jedva jednu mrčanu izložbu. Ništa ja ne kukam, da znate. Ako sam igde poznat, to sa ovde u Parizu. I penziju sam ovde kao slikar zaradio. Nije velika, nisam milioner, ali živi se, i naravno, i dalje radi. Član sam 'Maison des artistes' (francusko udruženje likovnih umetnika) koje ima i svoju imovinu (Rotšild nam je poklonio vilu), ali nam država ne uplaćuje ništa. Sami to činimo. Kad umetnik napuni 65 godina, stiče pravo na penziju. A kolika je ona, zavisi od toga koliko je uplaćivao. I sad, kao penzioner, ja plaćam porez, ne samo na zaradu od prodaje slika, već na ukupan prihod (dakle i penziju). I sve vreme se bavite isključivo slikanjem?
- Zato što slika nema granice, a mi slikari uvek hoćemo da ih postavimo. Da bismo videli šta ima iza njih. Slikarstvo je kao brak. Ja mislim da brak prestaje kad jedno misli da poznaje drugog. Kad jedno od drugog više nema šta da traži. Milena Marjanović
